NASLEDNO PRAVO – TESTAMENT

Testament, Zaveštanje, ili kako se još naziva i Poslednja volja, predstavlja izjavu kojom jedno lice raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti.

Lice koje sačinjava testament naziva se zaveštalac.

ZAVEŠTAJNA (TESTAMENTALNA) SPOSOBNOST

Da bi testament bio punovažan, zakon predviđa određene uslove koje mora da ispuni lice koje raspolaže svojom imovinom u formi testamenta.

Testament može sačiniti lice koje je navršilo petnaest godina života i sposobno je za rasuđivanje.

Naslednici koji nisu zadovoljeni testamentom, ukoliko smatraju da testator u trenutku sastavljanja testamenta nije bio sposoban za rasuđivanje, mogu u ostavinskom postupku osporavati testament i tražiti da se ova činjenica utvrdi. Kako bi se izbegla ova mogućnost, poželjno je da testator prilikom sačinjavanja testamenta, angažuje sudskog veštaka iz oblasti psihijatrije koji će sačiniti nalaz i mišljenje u kom će konstatovati da je testator u momentu sačinjavanja testamenta sposoban za rasuđivanje. Ovaj nalaz čuvaće se zajedno sa testamentom.

Testament - Zaveštajna sposobnost

Ukoliko zaveštalac nakon sačinjavanja testamenta izgubi sposobnost za rasuđivanje, to nije od uticaja na punovažnost testamenta. Ipak postoji jedan izuzetak, a to je ukoliko se nakon sačinjavanja testamenta bitno izmene prilike koje su bile odlučujuća pobuda zaveštaocu, a on zbog gubitka sposobnosti za rasuđivanje nije u stanju da stavi van snage neke odredbe ili ceo testament, to može učiniti sud na zahtev zainteresovanog lica.

Ako je zaveštalac stranac, a ostavinski postupak se vodi u Republici Srbiji, sposobnost za pravljenje testamenta ceniće se prema pravu države čiji je on državljanin.

VOLJA ZA SAČINJAVANJE TESTAMENTA

Da bi testament bio punovažan, volja zaveštaoca mora biti ozbiljna, stvarna, i slobodna.

Volja zaveštaoca je ozbiljna i stvarna kada on sačinjava testament upravo sa namerom da testament proizvede pravno dejstvo kojim će rasporediti svoju imovinu za slučaj smrti. Primer testamenata koji ispunjavaju formu, a ipak ne proizvodi pravno dejstvo jer volja zaveštaoca nije ozbiljna i stvarna, jeste kada profesor u vidu prezentacije studentima sačini pismeni testament, kada glumac to učini za potrebe snimanja filma, kada bolesnik priča sa prijateljima kako bi rasporedio imovinu za slučaj da umre ali ne izjavljuje da to čini tom prilikom i da je to njegova poslednja volja, ili slični primeri.

Volja zaveštaoca nije slobodna kada je on sačinio testament pod uticanjem pretnje, prinude, zbog prevare, ili u zabludi. Ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje, ovo zaveštanje je rušljivo, i može se podneti tužba za poništaj testamenta.

Testament - Volja za sačinjavanje testamenta

Zaveštaočeva namera da sačini testament mora biti određena. Testamentom se može tačno odrediti kome će pripasti konkretna stvar, ali se u testamentu mogu dati i kriterijumi na osnovu kojih će se kasnije mogu identifikovati stvari (sve pokretne stvari, stanovi u Novom Sadu, zemljište u opštini Novi Sad). Isto tako i lica mogu biti konkretno određena (svome sinu) ili mogu biti odrediva (pobedniku takmičenja veslača).

Zaveštaočeva namera mora biti bezuslovna, jer ukoliko zaveštalac uslovljava nameru nekim uslovom, ne može se pouzdano zaključiti da li je njegova volja stvarna.

TESTAMENT I NUŽNI DEO

Zaveštalac može sačiniti testament, i svoju imovinu raspodeliti tako da njegovim zakonskim naslednicima ne ostavlja ništa ili im ostavlja znatno manje nego što bi oni inače nasledili da nije napisan testament..

Da bi se izbegla ova nepravda, postoji određeni krug zakonskih naslednika koji i ukoliko su uskraćeni testamentom ipak imaju pravo da naslede nužni deo.

O tome ko su nužni naslednici i koliki je njihov deo možete pročitati pod naslovom Nužni naslednici i nužni deo.

Zaveštalac u testamentu može potpuno ili delimično isključiti nužnog naslednika iz nasleđa  koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu i nepoštenom životu).

Testament i nužni deo

Isključenje iz nasleđa

Isključenje iz nasleđa je isključivo ovlašćenje zaveštaoca i sud ne može isključiti naslednika iz nasleđa čak ni u slučaju da su nesporni dokazi o postojanju prava na isključenje, ako to prethodno zaveštalac nije učinio.

Sa druge strane ukoliko se ispostavi da nisu postojali razlozi za isključenje, tj. da je nužni naslednik neopravdano isključen, on može zahtevati da se utvrdi povreda njegovog prava na nužni deo. Teret dokazivanja osnovanosti isključenja iz nasleđa je na nasledniku kome isključenje iz nasleđa ide u prilog. U postupku je na njemu da dokaže postojanje zakonskih razloga za isključenje. Ukoliko to ne uspe, izvršiće se smanjenje testamentalnih raspolaganja u delu potrebnom za namirenje nužnog dela naslednika koji je neopravdano isključen.

Logično je da razlog za isključenje iz testamenta mora postojati u vreme sastavljanja testamenta jer se ne može dozvoliti zaveštaocu da isključuje naslednike na osnovu pretpostavki, ali zakon postavlja i uslov da uzrok isključenja mora postojati i u vreme ostaviočeve smrti.

Isključenje iz testamenta mora biti izraženo na nesumnjiv način, a poželjno je navesti i uzrok isključenja.

Isključeni naslednik gubi nasleđe u onoj meri u kojoj ga je zaveštalac isključio. Prava ostalih naslednika određuju se po pravilima kao da je isključeni umro pre ostavioca.

Lišenje nužnog naslenika

Pored instituta isključenja, postoji i institut lišenja nužnog naslenika.

Zaveštalac može potpuno ili delimično lišiti nasleđa svog potomka ako je on prezadužen ili je rasipnik. Institut lišenja ima za cilj je da zaštiti interese potomaka lišenog koji je rasipnik ili prezadužen. S toga se lišenje može učiniti isključivo u korist njegovih potomaka tako da oni umesto njega stupaju u nasleđe. Lišenje je punovažno samo ako u trenutku smrti zaveštaoca lišeni ima maloletno dete ili maloletnog unuka od ranije umrlog deteta. Takođe lišenje je punovažno i ukoliko lišeni ima punoletno dete ili punoletnog unuka od ranije umrlog deteta, a koji su nesposobni za privređivanje. Nužnog dela može biti lišen samo potomak zaveštaoca, ali ne i drugi nužni naslednik (bračni drug, roditelj…).

ADVOKATSKI TESTAMENT

Da bi testament bio punovažan, on mora biti sačinjen u obliku koji zakon propisuje, i mora da ispunjava sve uslove koje zakon propisuje. Ukoliko se sačini neki propust u pogledu forme ili procedure prilikom sačinjavanja testament, on neće biti punovažan.

Testament može sačiniti advokat koji će u tekst verno uneti volju zaveštaoca.

Advokatski testament

Za punovažnost testamenta potrebno je prisustvo i dva svedoka. Svedoci moraju biti pismeni, punoletni i poslovno sposobni. Ne može biti svedok lice koje je zaveštaocu krvni srodnik u pravoj liniji, pobočni srodnik zaključno sa četvrtim stepenom srodstva, tazbinski srodnik zaključno s drugim stepenom srodstva, srodnik po usvojenju, supružnik, bivši supružnik, vanbračni partner, bivši vanbračni partner, staralac, bivši staralac, štićenik ili bivši štićenik. Ništave su one odredbe testamenta kojima se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima, kao i bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama svedoka.

Zaveštalac će pred svedocima izjaviti da je sačinjen testament pročitao i da je to njegova poslednja volja. Zatim će se zaveštalac potpisati na samom testamentu, a to će učiniti i prisutni svedoci.

Testament može čuvati zaveštalac, advokat, testamentalni naslednik, ili se čuvanje testamenta može poveriti nekom trećem licu. Advokatski testament može se deponovati na čuvanje i u sud.

CENA TESTAMENTA KOD ADVOKATA

Cena testamenta regulisana je Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a koja obavezuje svakog advokata u Republici Srbiji. U procenjivim stvarima kada se pravni posao odnosi na imovinu koja ima određenu vrednost, cena testamenta kod advokata zavisiće od vrednosti imovine koja je obuhvaćena testamentom. Na detaljnije informacije kolika bi bila cena testamenta, može vam dati advokat Milan Ivetić.

OSTALE VRSTE TESTMENTA

Svojeručni testament

Zaveštalac može sačiniti testament tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati. Nevažeći je testament koji je otkucan i potpisan. Dakle, ceo testament mora biti napisan rukom. Poželjno je da se na testamentu naznači i datum, ali ako on izostane to ne utiče na njegovu punovažnost.

Usmeni testament

Postoje okolnosti koje su takve da zaveštalac ne može da sačini pismeno zaveštanje, a iznenada se našao u situaciji da može da umre, na primer zbog neke saobraćajne nesreće, ili se nalazi u takvim okolnostima kao što su poplava, ratna dejstva, brodolom, rudarska nesreće ili slično. Ovo su situacije gde jedino usmeno može da izrazi svoju poslednju volju. Da bi ovo vanredno zaveštanje bilo punovažno, ono mora biti saopšteno pred tri istovremeno prisutna svedoka.

Ništave su one odredbe usmenog testamenta kojima se nešto ostavlja ovim svedocima, njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima i srodnicima u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva zaključno, kao i bračnim drugovima svih tih lica. Svedoci su dužni da bez odlaganja napismeno sastave zaveštaočevu izjavu, i da je što pre predaju sudu, ili da je usmeno ponove pred sudom. Ukoliko vanredne prilike prestanu, a zaveštalac preživi trideset dana od dana njihovog prestanka, usmeno zaveštanje prestaje da važi. Zaveštalac ukoliko i dalje ostaje kod svoje volje, mora sačiniti pismeno zaveštanje.

Vojno zaveštanje

Onom ko je na vojnoj dužnosti za vreme rata ili mobilizacije, testament može sačiniti komandir čete ili drugi starešina njegovog ili višeg ranga. To može učiniti i neko drugi, a u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda. Ovaj testament se sačinjava po pravilima sačinjavanja sudskog testamenta.

Brodsko zaveštanje

Zapovednik na brodu koji plovi pod zastavom Republike Srbije, može zaveštaocu sačiniti zaveštanje, a po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog testamenta. Ovaj testament prestaje da važi po isteku trideset dana od dana povratka zaveštaoca u Republiku Srbiju.

Javnobeležničko zaveštanje

Testament može sačiniti i javni beležnik u obliku javnobeležničkog zapisa, a po proceduri koja je zakonom regulisana.

Konzularno zaveštanje

Konzularni ili diplomatski predstavnik Republike Srbije, može zaveštaocu sačiniti zaveštanje u inostranstvu, a po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog testamenta.

Sudski testament

Sudija može sačiniti testament zaveštaocu, pošto prethodno utvrdi njegov identitet. Ako je zaveštalac u stanu da testament pročita i potpiše, to će i učiniti, a sudija će na samom testamentu to potvrditi. Ako zaveštalac nije u stanu da testament pročita, sudija će ga pročitati zaveštaocu u prisustvu dva svedoka. Onda će zaveštalac u prisustvu tih istih svedoka izjaviti da je to njegov testament, isti će potpisati ili staviti otisak prsta. Svedoci će se takođe potpisati na testament, a sudija će na testamentu potvrditi su sve ove radnje učinjene.

MEĐUNARODNI TESTAMENT

Ukoliko zaveštalac ima prebivalište ili imovinu u inostranstvu, a ima nameru da sačini testament u Republici Srbiji, poželjno je da to bude učinjeno u formi međunarodnog zaveštanja, kako se ne bi postavilo pitanje punovažnosti testamenta u drugoj državi. Međunarodni testament biće važeći u svakoj državi koja je ratifikovala Konvenciju o jednoobraznom zakonu o obliku međunarodnog testamenta.

Međunarodni testament

Međunarodno zaveštanje mora biti sačinjeno u pisanom obliku.

Sam tekst testamenta može sastaviti i advokat, a u tekst se verno unosi volja zaveštaoca. Zaveštalac se potpisuje ispod teksta, a ukoliko testament ima više strana, onda se potpisuje na svakoj strani. Testament može biti sačinjen na bilo kom jeziku i to nije od uticaja na njegovu punovažnost. Da bi testament bio punovažan neophodno je učešće i određenog službenog lica određenog zakonom, kao i prisustvo dva svedoka. U njihovom prisustvu zaveštalac treba da izjavi da je pismeni testament koji donosi njegov, i da je upoznat sa njegovom sadržinom. Zaveštalac nije dužan da sa sadržinom testamenta upozna službeno lice i svedoke. Pred njima će zaveštalac potpisati testament ili izjaviti da ga je prethodno već potpisao. Službeno lice i svedoci će se zatim potpisati na kraju testamentu.

O međunarodnom testamentu sačinjava se potvrda na propisanom obrascu. Potvrda se sačinjava u dva primerka, od kojih jedan primerak čuva službeno lice, a dugi se predaje zaveštaocu. Ipak, postojanje potvrde nije uslov za punovažnost međunarodnog testamenta.

ČUVANJE TESTAMENTA

Testament se može čuvati otvoren, a može se čuvati i u zatvorenoj koverti. Ovo nije od uticaja na punovažnost testamenta.

Sam testament može ostati kod zaveštaoca, ili se može poveriti nekom na čuvanje. Testament može čuvati i advokat.

Testament se može deponovati i u sudu na čuvanje. Sud će po pijemu testamenta sačiniti zapisnik, i staviti ga u poseban omot koji će se zapečatiti i čuvati u sudu.

POSTUPAK SUDA SA TESTAMENTOM

Kada zaveštalac umre, i bude pokrenuta ostavinska rasprava, lica koja imaju saznanja da postoji testament dužna su da to prijave. Ukoliko je testament u njihovom posedu dužni su da isti predaju sudu.

Sud će testament otvoriti bez povrede pečata, zatim će ga pročitati i sastaviti zapisnik. Otvaranje i čitanje testamenta sud vrši u prisustvu najmanje dva punoletna građanina, a koji mogu biti i naslednici. Ovako će se učiniti bez obzira da li je testament punovažan, kao i bez obzira koliko je testamenata pronađeno.

Proglašenju testamenta mogu prisustvovati naslednici, legatari kao i druga zainteresovana lica i tražiti prepis testamenta.

Ako je prilikom otvaranja primećeno da je na testamentu nešto brisano, precrtano i ispravljano, ili ako je nađe nešto drugo sumnjivo, to se  mora konstatovati u zapisniku.

Na proglašenju testamenta sud će staviti potvrdu o njegovom proglašenju sa naznačenim datumom proglašenja, kao i broj i datume ostalih pronađenih testamenata.

Testament će otvoriti i pročitati onaj sud kod kog se testament nađe ili kome testament bude podnesen, bez obzira da li je za raspravljanje zaostavštine nadležan drugi sud ili inostrani organ. Zapisnik o proglašenju testamenta sa originalnim primerkom testamenta, dostaviće se sudu koji vodi ostavinsku raspravu, a sud koji je testament proglasio zadržaće njihov prepis.

TUŽBA ZA PONIŠTAJ TESTAMENTA

Testament je ništav ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ništav je i testament ako ga je sačinilo lice koje nije navršilo petnaest godina, ili lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Ništav je i testament koji je falsifikovan.

Pored ovih slučajeva ništavosti testamenta u celini, zakon predviđa i slučajeve u kojima će biti ništave samo pojedine odredbe testamenta. Ništavost neke odredbe ne povlači ništavost i samog testamenta ako ono može opstati bez ništave odredbe, ili ako ta ništava odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je testament sačinjen.

Sud po službenoj dužnosti pazi na ništavost testamenta, ali na nju se može pozivati i svako zainteresovano lice.

Rok na podizanje tužbe za utvrđivanje ništavosti testamenta je neograničen, i pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Ipak time se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.

Pored ništavog testamenta postoji i rušljiv testament.

Testament je rušljiv ako ga je sačinilo lice koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje. Rušljiv i testament ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje, tj ukoliko je sačinjen pod uticajem prinude, pretnje i prevare ili u zabludi. Takođe je rušljiv i testament koji nije sačinjen u zakonom propisanom obliku.

Tužba za poništaj rušljivog testamenta može se podneti u roku od godinu dana od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti. Ovaj rok ne može početi da teče pre proglašenja tastamenta. Tužba se ne može podneti kada istekne deset godina od dana proglašenja zaveštanja, a prema nesavesnom licu kada istekne dvadeset godina.

OPOZIV TESTAMENTA

Zaveštalac može u svako doba opozvati testament, bilo u celini, bilo delimično.

Opoziv testamenta mora biti učinjen takođe u formi koja je potrebna i za sačinjavanje testamenta.

Testament se može opozvati i na taj način što će ga sam zaveštalac uništiti.

Zaveštalac za života može sačiniti više testamenata. Ukoliko u novijem testamentu nisu izričito opozvane neke odredbe ranijeg testamenta, one će i dalje važiti ako nisu u suprotnosti sa odredbama novijeg testamenta.

Ukoliko zaveštalac testamentom odredi kome će pripasti neka određena stvar ili pravo, pa kasnije isto otuđi, smatraće se da je raniji testament opozvan u odnosu na tu stvar ili pravo.

IZGUBLJEN TESTAMENT – UNIŠTEN TESTAMENT

Zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno proizvodi pravno dejstvo ako zainteresovano lice dokaže da je zaveštanje postojalo. U parnici radi utvrđivanja postojanja zaveštanja koje je izgubljeno, tužilac treba da dokaže da je zaveštanje postojalo, da je bilo sačinjeno u formi propisanoj zakonom, kao i samu sadržinu zaveštanja

Gore navedenu mogućnost reguliše Zakon o nasleđivanju. Sa druge strane Zakon o vanparničnom postupku reguliše slučaj proglašenja nestalog ili uništenog testamenta ukoliko među zainteresovanim licima nema spora u pogledu njegovog postojanja i sadržine. U ovom slučaju ostavinski sud će saslušati zainteresovana lica i taj zapisnik proglasiti po odredbama za proglašenje pismenog testamenta.


Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima može Vam pomoći advokat za nasledno pravo.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Januar 2021.

NASLEDNO PRAVO I OSTAVINSKA RASPRAVA

Nasledno pravo u Republici Srbiji uređeno je pre svega Zakonom o nasleđivanju. Od značaja su i drugi zakoni kao što je Zakon o vanparničnom postupku kojim je uređena Ostavinska rasprava.

Nasleđivanje predstavlja prelazak imovine umrlog lica, na njegove naslednike. Umrlo lice naziva se ostavilac, a imovina koja se nasleđuje, naziva se zaostavština.

Naslednik po osnovu nasleđivanja stiče nasledno pravo na zaostavštini umrlog lica, a sam proces raspodele zaostavšine, naziva se ostavinska rasprava.

ZAOSTAVŠTINA U NASLEDNOM PRAVU

Zaostavština – sva prava i obaveze koja su pripadala ostaviocu u trenutku njegove smrti a podobna su za nasleđivanje.

Samo prenosiva nasledna prava ulaze u zaostavštinu. Naslednici mogu naslediti pravo svojine na nekretninama i pokretnim stvarima, pravo stvarne službenosti, državinu, udeo u pravnom licu, ili akcije firme, novac, pravo zaloge, imovinska autorska prava i prava industrijske svojine. Potraživanja koja ostavilac ima prema trećim licima takođe prelaze na naslednike. Izuzetak je potraživanje naknade štete koje prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. Naslednici ne mogu naslediti lična imovinska prava kao što je na primer pravo lične službenosti.

Nasledno pravo - Zaostavština

Zanimljivo je pitanje nasleđivanja novčane naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu, koje smo gore spomenuli. Ovde spada potraživanje novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah. Ovo potraživanje prelazi na naslednike samo ukoliko je za vreme života ostavioca doneta pravosnažna presuda ili je ostavilac potpisao sporazum. U koliko je ostavilac pokrenuo parnični postupak za naknadu nematerijalne štete, i umro u toku postupka pre nego što je presuda postala pravosnažna, naslednici nemaju pravo da nastave pokrenut parnični postupak.

Ukoliko su ostaviočevi potomci koji su sa njime živeli, svojim trudom, zaradom ili na drugi način uvećali imovinu ostavioca, ta dobra ne čine zaostavštinu, već pripadaju potomku, srazmerno delu za koji je uvećao ostaviočevu imovinu. Naše nasledno pravo predviđa da zaostavštinu ne čine ni predmeti domaćinstva manje vrednosti kao što su pokućstvo, nameštaj, posteljina i slično, a koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, već oni postaju zajednička svojina ovih lica pod uslovom da su sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu.

BRAČNA TEKOVINA U OSTAVINSKOM POSTUPKU

Nasledno pravo - Bračna tekovina

Zajedničku imovinu supružnika predstavlja sva imovina koju su supružnici stekli u braku svojim radom. Postoji zakonska pretpostavka da ukoliko je nekretnina u katastru nepokretnosti upisana na ime samo jednog supružnika, ona se ipak smatra bračnom tekovinom, tj zajedničkom svojinom oba supružnika. Ne bi bilo pošteno da nekretnina u celini uđe u zaostavštinu, i podeli se naslednicima. Stoga postoji mogućnost da supružnik, kada se pokretne ostavinska rasprava, zatraži izdvajanje svog dela iz zaostavštine, po osnovu svog udela u sticanju bračne tekovine.

Suvlasnički deo nekretnine koji preostane nakon ovog izdvajanja ulazi u sastav zaostavštine i postaje predmet nasleđivanja. Bračni drug koji je tražio izdvajanje svog dela imovine, svakako je i naslednik u ostavinskoj raspravi. Samim tim on ima pravo da nasledi deo koji mu po zakonu pripada od imovine preostale nakon izdvajanja.

Zakonska je pretpostavka da je udeo bračnog druga u zajedničkoj imovini 50%. Ova pretpostavka je oboriva i može se dokazati drugačije. Ukoliko ostali naslednici osporavaju bračnom drugu ostavioca pravo na udeo u bračni tekovini, sud će zastati na ostavinskoj praspravi i uputiti stranke na parnicu. Nakon što u parničnom postupku bude doneta presuda i odluči se koliki je udeo bračnog druga u bračnoj tekovini, sud će nastaviti prekinutu ostavinsku raspravu.

KO MOŽE BITI ZAKONSKI NASLEDNIK?

Nasledno pravo - Zakonski naslednik

Zakonski naslednik je isključivo fizično lice, dok testamentalni naslednik pored fizičkog može biti i pravno lice. Da bi neko postao naslednik, naše nasledno pravo predviđa obavezan uslov da naslednik mora biti živ u trenutku smrti ostavioca, tj mora ga nadživeti. Naslednik se postaje u momentu smrti ostavioca, tako da nije bitno da li neko doživeo da ostavinski postupak bude pokrenut, bitno je da je bio živ u momentu smrti ostavioca. Ova činjenica da je preminuli naslednik nadživeo i stekao zaostavštinu u momentu smrti ostavioca, bitna je i može biti od uticati na drugačiju raspodelu zaostavštine nego što bi bila da je naslednik umro pre ostavioca.

Dakle, naslednik može biti samo onaj ko je nadživeo ostavioca makar i za sekund. Ukoliko su dva lica umrla u istom događaju, a ne može se utvrditi tačan momenat njihove smrti, smatra se da su oni umrli istovremeno. Ukoliko se desi da ostavilac i naslednik umru u isto vreme, nije moguće nasleđivanje među njima. Tako na primeru gde supružnici umru istovremeno u nekoj nesreći, oni ne mogu postati naslednici jedan drugom.

Nasledno pravo priznaje se i detetu koje je začeto, ali se još nije rodilo u momentu smrti ostavioca. Ovo dete takođe postaje naslednik, ali je uslov da se rodi živo. Ostavinska rasprava beće prekinuta do rođenja deteta. Porodični zakon propisuje jednu pretpostavku u slučaju da je brak prestao smrću muža, a dete se rodi nakon toga. Preminuli će se smatrati ocem deteta, ako se dete rodi u roku od 300 dana od dana smrti muža, ako majka nije sklopila novi brak u tom roku. Pod ovim uslovima rođeno dete će postati naslednik preminulog oca, i ostvariti svoje nasledno pravo.

NEDOSTOJNOST ZA NASLEĐIVANJE

Naše nasledno pravo poznaje kategoriju lica koja su nedostojna za nasleđivanje, i ne mogu naslediti ostavioca.

Nedostojnost za nasleđivanje ima : onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca, ili je to pokušao;  onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio; onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao; i onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć.

Na nedostojnost sud pazi po službenoj dužnosti, i ukoliko u ostavinskom postupku sazna za postojanje nekog razloga, oglasiće naslednika nedostojnim.

U slučaju da se pojavi naslednik koji je nedostojan za nasleđivanje, on neće naslediti, ali njegovi potomci biće pozvani u ostavinski postupak i imaju pravo da umesto njega naslede ostavioca.

Nasledno pravo - Nedostojnost za nasleđivanje

Ne znači da lice koje je nedostojno da nasledi ostavioca, ne može da nasledi i nijednog drugog ostavioca. Nedostojnost je odnos između konkternog ostavioca i naslednika. Nedostojni naslednik može ostvariti svoje nasledno pravo prema drugom ostaviocu prema kom je dostojan.

Ostavilac može za života oprostiti nasledniku koji je bio nedostojan prema njemu. To mora učiniti isključivo u nekom od oblika koji su potrebni za zaveštanje. U suprotnom se neće smatrati da je ostavilac oprostio nedostojnost.

Naš zakon je poznavao još jedan slučaj nedostojnosti za nasleđivanje, a koji se nije ticao direktno odnosa ostavioca i naslednika. Tako bio nedostojan za nasleđivanje vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do smrti ostaviočeve se nije vratio u zemlju. Nije postojala čak ni mogućnost da ostavilac oprostiti ovu nedostojnost. Međutim odlukom Ustavnog suda utvrđeno je da ove odredbe nisu u saglasnosti sa Ustavom, i od 2003. godine one prestaju da važe.

KRUG ZAKONSKIH NASLEDNIKA

U naslednom pravu Republike Srbije zakonski naslednici su podeljeni u nasledne redove. Postojanje naslednika u bližem naslednom redu isključuje iz nasleđa naslednike iz daljeg naslednog reda.

Prvi nasledni red

Prvi nasledni red čine bračni drug ostavioca, i potomci ostavioca. Bračni drug i deca nasleđuju na jednake delove. Ako ostaviočevo dete neće da nasledi, ili ne može jer je na primer preminulo pre ostavioca, njegov deo nasleđuju na jednake delove njegova deca, tj ostaviočevi unuci. Ako neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (ostaviočevi praunuci), i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka. Nasledno pravo, ovaj princip naziva pravom predstavljanja.

Ukoliko ostavilac nema potomaka, bračni drug ne nasleđuje u prvom, već u drugom naslednom redu.

Drugi nasledni red

Drugi nasledni red čine bračni drug ostavioca, roditelji ostavioca i njihovi potomci. Bračni drug ostavioca nasleđuje polovinu zaostavštine, a ostaviočevi roditelji svako po jednu četvrtinu. Ako bračni drug ostavioca neće ili ne može da nasledi, ostaviočevi roditelji nasleđuju svako po jednu polovinu zaostavštine. Ako ostaviočev roditelj neće da nasledi ili ne može jer je na primer preminuo pre ostavioca, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (tj. braća i sestre ostavioca). Ako ni oni ne mogu ili neće, u ostavinski postupak se pozivaju njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po istim pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci.

Ako jedan ostaviočev roditelj nema potomaka, a ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuje drugi ostaviočev roditelj. Nasledno pravo, ovaj princip naziva pravom priraštaja.

Ako ostavilac nema roditelje, niti oni imaju potomke koji bi nasledili, celokupnu zaostavštinu nasleđuje bračni drug ostavioca.

Treći nasledni red

Treći nasledni red čine dedovi i babe ostavioca,. Ukoliko neko od njih neće ili ne može da nasledi pojavljuju se njihovi potomci. Ostaviočevi deda i baba sa očeve strane (očeva loza) nasleđuju polovinu zaostavštine, a drugu polovinu nasleđuju deda i baba s majčine strane (majčina loza). Deda i baba iste loze nasleđuju na jednake delove. Ako deda i baba iste loze nemaju potomstva a ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju deda i baba druge loze ili njihovi potomci.

Nasledno pravo ne poznaje ograničenje u broju naslednih redova, pa u teoriji oni mogu ići u nedogled, dokle god postoji mogućnost da postoji neki ostaviočev predak koji ga je nadživeo.

Četvrti nasledni red čine ostaviočevi pradedovi i prababe, peti nasledni red čine prababe i pradede ostavioca, i tako redom. Bitno je naglasiti da ovi ostaviočevi preci nasleđuju samo ukoliko su nadživeli ostavioca, a ukoliko nisu isključena je primena prava predstavljanja, tj umesto njih se ne pojavljuju njihovi potomci.

REPUBLIKA SRBIJA KAO NASLEDNIK

Nasledno pravo - Republika Srbija kao naslednik

Ukoliko ostavilac nema zakonskih naslednika koji bi nasledili zaostavštinu, naše nasledno pravo predviđa da će ostavioca naslediti Republika Srbija. Republika Srbija se ne može odreći nasleđa, a zaostavština koju nasledi postaje državna imovina.

Kada u ostavinskom postupku nije poznato da li ima naslednika, objaviće se oglas kojim se pozivaju lica koja imaju pravo na nasleđe da se prijave. Ukoliko se ne pojavi naslednik ni u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa, ostavinska rasprava će se završiti tako što će se zaostavština predati Republici Srbiji na uživanje. Republika Srbija stiče svojinu na predatim pokretnim stvarima u roku od tri godine, a na nepokretnostima u roku od deset godina počev od momenta kada je otvorena ostavinska rasprava.

Zakonski naslednik koji nije bio poznat u vreme sprovođenja ostavinskog postupka, ima pravo da u svako doba potražuje od Republike Srbije zaostavštinu koja joj je predata. Vrhovni kasacioni sud je u svojoj presudi Rev 402/16 od 15.12.2016. godine, zauzeo stav da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu od Republike Srbije ne zastareva.

NUŽNI NASLEDNICI I NUŽNI DEO

Ostavilac može za života da učini poklone nekim naslednicima ili trećim licima, i time druge naslednike ostavi bez naslednog dela ili sa znatno umanjenim naslednim delom. Isto tako ostavilac može testamentom svoju imovinu ostaviti samo nekim naslednicima, dok drugima ostavlja nešto manje ili čak ništa.

Da ovim raspolaganjima ostavioca ne bi bila učinjena nepravda ostalim naslednicima, nasledno pravo Republike Srbije poznaje nužno nasleđivanje. Kada bude otvorena ostavinska rasprava, nužni naslednici imaju pravo da zahtevaju svoj nužni deo i protivno volji ostavioca.

Nasledno pravo - Nužni naslednici i nužni deo

KO SU NUŽNI NASLEDNICI?

Nužni naslednici ostavioca koje naše nasledno pravo poznaje su : potomci, usvojenici i njihovi potomci, kao i bračni drug, koji imaju pravo da zahtevaju jednu polovinu od dela koji bi im po zakonu pripao, dok roditelji i  usvojilac, imaju pravo da zahtevaju jednu trećinu od dela koji bi im po zakonu pripao.

Nasledno pravo Republike Srbije predviđa da usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, njegovi dedovi i babe i njegovi ostali preci jesu nužni naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje a nemaju nužnih sredstava za život. Njihov nužni deo iznosi jednu trećinu od dela koji bi im po zakonu pripao.

Nužnom nasledniku novčanu protivvrednost duguju testamentalni naslednici i isporukoprimci. Kada to nije dovoljno nužni naslednik može zahtevati dopunu shodno pravilima za vraćanje poklona.

Ipak ostavilac može u testamentu da razbaštini nužnog naslednika i time ga i isključi iz nasleđa. Isključenje može biti potpuno ili delimično. Ostavilac ovo može učiniti ako se nužni naslednik povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega. tj. ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema njemu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema njemu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ili ako se odao neradu i nepoštenom životu.

Ostavilac može u testamentu u potpunosti ili delomično lišiti nužnog naslednika nužnog dela, ako je isti prezadužen ili je rasipnik, a lišenje se čini u korist potomaka lišenog.

IZJAVA O PRIHVATANJU NASLEDSTVA

Kada ostavinska rasprava bude otvorena, naslednik može dati izjavu kojom se prihvata naslednog dela koji mu po zakonu pripada. Naslednik može samo u potpunosti primiti svoj nasledni deo, tj prijem ne može biti delimičan. Jednom data izjava o prihavatanju nasledstva je neopoziva.

Naslednik ne mora izričito da se prihvati nasledstva. Smatra se da se naslednik primio nasledstva ako se do okončanja prvostepene ostavinske rasprave nije izričito odrekao nasledstva. Ovo rešenje u našem naslednom pravu u praksi znači da naslednik uopšte ne mora aktivno da učestvuje, i da se ostavinska rasprava može završiti u njegovu korist i bez njegove izjave. Čak i ukoliko se bude pasivno ponašao biće proglašen naslednikom i pripašće mu njegov nasledni deo.

ODRICANJE OD NASLEDSTVA

Nasleđivanje je dobrovoljno, i niko ne mora da prihvati nasleđe koje neće. Nakon što ostavinska rasprava bude pokrenuta, pravo svakog naslednika je odricanje od nasledstva.

Naslednik se može odreći nasledstva samo u svoje ime, ali ne i u ime svojih potomaka. Zato, kada se naslednik odrekne nasledstva, u ostavinski postupak se pozivaju njegovi potomci. Oni opet mogu odlučiti da li prihvataju nasledstvo, ili i oni žele da ga se odreknu.

Ništavo je odricanje od nasledstva koje je učinjeno pre nego što je otvorena ostavinska rasprava. Kada je ostavinska rasprava otvorena, naslednik ima pravo da se odrekne nasledstva sve dok okončanja prvostepenog ostavinskog postupka. Jednom data izjava je neopoziva.

Naslednik se može samo u potpunosti odreći naslestva, dakle odricanje ne može biti delimično.

Naslednik koji se odrekao nasledstva može da zadrži ranije primljeni poklon od ostavioca, samo u granicama u kojima ne dira u nužni deo ostalih naslednika.

Ukoliko se naslednik odrekao nasledstva kako bi osujetio svoje poverioce da se naplate, može biti pokrenuta paulijanska tužba (Actio Pauliana) radi poništaja ove izjave o odricanju.

USTUPANJE NASLEDNOG DELA DRUGOM NASLEDNIKU

Naslednik može odlučiti da svoj deo ustupi drugom nasledniku. Ustupanje naslednog dela je specifično i mora se obaviti u formi izjave kojom se naslednik prihvata naslednog dela koji mu po zakonu pripada, i istovremeno ga ustupa drugom nasledniku koga on odabere.

Ovo ustupanje se smatra poklonom. Naslednik u čiju korist je ustupanje učinjeno treba da da naslednu izjavu kojom prihvata svoj nasledni deo, kao i ustupljeni mu nasledni deo.

Ovo može biti od značaja i prilikom oporezivanja naslednog dela, jer se na ustupljeni deo primenjuju pravila o porezu na poklon.

Nasledno pravo - Ustupanje naslednog dela

POREZ NA NASLEDSTVO

Kada se ostavinska rasprava pravosnažno završi, rešenje se dostavlja poreskoj upravi kako bi sprovela postupak utvrđivanja poreza, ili eventualno donela rešenje o oslobađanju poreza.

Porez na nasledstvo ne plaća naslednik prvog naslednog reda, supružnik i roditelj ostavioca.

Porez na nasledstvo ne plaća ni poljoprivrednik naslednik drugog naslednog reda koji nasleđuje imovinu koja mu služi za obavljanje poljoprivredne delatnosti, ako je sa ostaviocem neprekidno živeo u domaćinstvu najmanje jednu godinu pre smrti ostavioca, kao ni naslednik drugog naslednog reda na jedan nasleđeni stan, ako je sa ostaviocem neprekidno živeo u zajedničkom domaćinstvu najmanje godinu dana pre smrti ostavioca.

Porez ne plaća ni poklonoprimac – na imovinu koja mu je ustupljena u ostavinskom postupku, koju bi inače nasledio da se naslednik – poklonodavac odrekao nasleđa.

Naslednici drugog naslednog reda plaćaju porez na nasleđe po stopi od 1,5%, dok naslednici koji se nalaze u trećem i daljem naslednom redu plaćaju porez po stopi od 2,5%. Osnovica poreza na nasleđe je tržišna vrednost nasleđene imovine, umanjena za iznos dugova, troškova i drugih tereta koje je obveznik dužan da isplati ili na drugi način izmiri iz nasleđene imovine, na dan nastanka poreske obaveze.

NASLEDNO PRAVO STRANCA

Nasledno pravo priznaje se i stranom državljaninu. Zakon o nasleđivanju predviđa da strani državljani imaju isti nasledni položaj kao i državljani Republike Srbije, pod uslovom uzajamnosti. Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa da strano fizičko lice može na teritoriji Republike Srbije, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima nasleđivanjem kao i državljanin Republike Srbije.

Dakle ukoliko postoji reciprocitet, strano fizičko lice može naslediti nepokretnost, uključujući i poljoprivredno zemljište. Republika Srbija sa određenim zemljama ima potpisane bilateralne ugovore, ali je za nasleđivanje dovoljan i faktički reciprocitet. Štaviše polazi se od pretpostavke da svaka država priznaje pravo nasleđivanja na nepokretnostima našim državljanima, do dokaza o suprotnom.

Za pitanja postojanja ili nepostojanja reciprociteta zaduženo je Ministarstvo pravde Republike Srbije.

ŠTA KADA JE OSTAVILAC STRANAC?

Ukoliko zaostavštinu čine nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, naš sud će biti isključivo nadležan da vodi ostavinski postupak. Naš sud je nadležan i za sporove vezane za nasledno pravo na ovoj nepokretnoj zaostavštini. Ukoliko je neki strani sud ili organ raspravljao o nekretnini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, takva odluka neće biti priznata i Katastar neće sprovesti uknjiženje.

Za raspravljanje pokretne zaostavštine stranog državljanina koja se nalazi u Republici Srbiji, naš sud će biti nadležan da vodi ostavinski postupak, ako je i u državi ostavioca nadležan sud za raspravljanje pokretne imovine naših državljana.

Naš sud će raspravljati i pokretnu zaostavštinu lica bez državljanstva, lica čije se državljanstvo ne može utvrditi ili lica koje ima status izbeglice, ako se pokretne stvari nalaze u Republici Srbiji ili ako je ostavilac u vreme smrti imao prebivalište u Republici Srbiji.

To što naš sud prihvati da vodi ostavinski postupak ne znači i da će primeniti naše nasledno pravo. Za nasleđivanje merodavno je nasledno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti.

ODGOVORNOST NASLEDNIKA ZA DUGOVE OSTAVIOCA

Zaostavštinu čini i aktiva i pasiva ostavioca. Tako i dugovi koje je ostavilac imao ulaze u zaostavštinu i predmet su nasleđivanja. Naslednik koji se prihvatio nasleđa, odgovara za ostaviočeve dugove, ali samo do visine vrednosti imovine koju je nasledio. Ovo znači da ukoliko je dug ostavioca veći od vrednosti imovine, naslednik neće odgovarati za razliku.

Naslednik koji se odrekao nasledstva ne odgovara za dugove ostavioca, pa se odgovornost za obaveze ostavioca može konstituisati samo prema licima koja su se u ostavinskom postupku prihvatila nasledstva.

Ukoliko ostavilac ima više naslednika, svaki od njih odgovara solidarno poveriocima. Ovo znači da poverilac može da podnese tužbu po svom izboru protiv svih naslednika ili samo nekih od njih. Ovde takođe važi pravilo da naslednik odgovara samo do visine vrednosti svog naslednog dela.

Dugovi se među naslednicima dele srazmerno. Naslednik koji je isplatio veći deo duga poveriocu, ima pravo da od drugih naslednika potražuje deo koji je umesto njih isplatio.

OSTAVINSKI POSTUPAK

Nasledno pravo - Ostavinski postupak

Kad je neko lice umrlo, matičar je dužan je da u roku od 30 dana po izvršenom upisu dostavi ostavinskom sudu izvod iz matične knjige umrlih. Ovom radnjom se pokreće ostavinski postupak. Sud će zatim doneti rešenje kojim poverava javnom beležniku da sastavi smrtovnicu koja sadrži podatke o imovini, naslednicima i druge podatke bitne za ostavinski postupak. Javnom beležniku može biti naloženo i da izvrši popis i procenu imovine umrlog.

Ukoliko se desi da ostavinski postupak nije pokretnut po službenoj dužnosti, naslednik se može obratiti advokatskoj kancelariji, kako bi advokat pokrenuo ostavinski postupak pred nadležnim sudom.

Nakon što primi smrtovnicu, sud može javnom beležniku poveriti da sprovede ostavinski postupak, ali samo pod uslovom ako sud utvrdi da je za nasleđivanje merodavno pravo Republike Srbije.

Za raspravljanje zaostavštine sud će odrediti ročište, a naslednika na ročištu može zastupati advokat.

Ukoliko nastane spor nasledinka gde jedni drugima spore nasledno pravo ili postoje neke druge sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu.

Kad sud utvrdi kojim licima pripada pravo na nasledstvo, doneće rešenje o nasleđivanju. Rešenje o nasleđivanju se dostavlja svim naslednicima, kao i drugim licima koja su u toku ostavinskog postupka istakla zahtev iz zaostavštine. Ova lica, ukoliko su nezadovoljna, imaju pravo na žalbu na rešenje.

Ostavinski postupak se okončava kada rešenje o nasleđivanju postane pravosnažno. Ono se tada dostavlja Katastru nepokretnosti ukoliko zaostavštinu čine nekretnine, kako bi Katastar upisao naslednike kao nove vlasnike nekretnine.

NAKNADNO PRONAĐENA IMOVINA

Ukoliko se nakon sprovedene ostavinske rasprave pronađe nova imovina za koju se nije znalo, ili koja nije bila obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju, naslednici se mogu obratiti advokatskoj kancelariji, kako bi advokat pokrenuo dopunski ostavniski postupak. Sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će nova imovina biti raspodeljena naslednicima na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju.

NEPRIJAVLJIVANJE NASLEDNIKA (NAKNADNO PRONAĐANI NASLEDNIK)

Dešava se da ostavinski postupak bude pokrenut, a naslednici prećute i ne prijave svog polu-brata ili polu-sestru kao naslednika iako znaju da on postoji. Isto tako može se desiti i da naslednicima uopšte i nije poznato da je neko naslednik, ostavinski postupak se pravosnažno završi, pa se tek kasnije otkrije da je ostavilac imao još nekog naslednika.

Namerno neprijavljivanje naslednika u ostavinski postupak može biti i krivično delo. Krivičnim zakonikom je predviđeno da će se za krivično delo prevare kazniti onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi, i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju pojavi neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, a polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku.

___________________________________________________________________________

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za nasledno pravo i ostavinski postupak.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Januar 2021

POVREDA NA RADU – Prava i naknada štete

Povreda na radu predstavlja telesno oštećenje koje je pretrpeo zaposleni, a u uzročno-posledičnoj vezi je sa obavljanjem posla.

Dakle povreda na radu je u vezi sa radom ili radnim mestom. Rad, odnosno radno mesto podrazumeva dolazak i odlazak sa posla i ceo prostor određenog preduzeća u kome radnik boravi za vreme radnog vremena bez obzira da li u tom prostoru trenutno izvršava radni zadatak, koristi pauzu ili se nalazi u dolasku ili odlasku sa svog radnog mesta.

Povreda na radu jeste i povreda nastala prilikom dolaska zaposlenog na posao, tj. od kuće do posla, a isto tako i povreda nastala prilikom povratka sa posla. Povredom na radu se smatra i povreda nastala na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova.

Povredom na radu smatra se i povreda nastala za vreme odmora u toku radnog vremena

ODGOVORNOST POSLODAVCA ZA POVREDU NA RADU

Povreda na radu - Odgovornost poslodavca

Naknada štete, se po Zakonu o radu predviđa kao dužnost poslodavca i on mora je isplati zaposlenom koji je pretrpeo štetu usled povrede na radu. Uslovi odgovornosti poslodavca su : da je zaposleni pretrpeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca.

Poslodavac može odgovarati po osnovu krivice, ali i po osnovu objektivne odgovornosti. Poslodavac je dužan da preduzme sve mere radi zaštite bezbednosti i zdravlja na radu, a propust poslodavca predstavlja osnov njegove odgovornosti za štetu. Poslodavac odgovara i kao imalac neke opasne stvari od koje je nastala šteta, a i kao lice koje se bavi opasnom delatnošću ukoliko šteta potiče od delatnosti poslodavca. Poslodavac odgovara za naknadu štete zaposlenom zbog povrede na radu nastalu usled toga što nisu obezbeđeni bezbedni uslovi za kretanje u radnim prostorijama.

Poslodavac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom zaposlenog ili nekog trećeg lica, a koju poslodavac nije mogao da predvidi i čije posledice poslodavac nije mogao da izbegne ili otkloni. Ne postoji odgovornost poslodavca za nematerijalnu štetu nastalu usled telesne povrede koju je zaposlenom, na putu od posla do kuće, nanelo treće lice, bez obzira da li se ta povreda po propisima o zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju smatra kao povreda na radu.

Ukoliko je zaposleni delimično doprineo nastanku štete, odgovornost poslodavca će biti umanjena za doprinos zaposlenog nastanku štete.

Zaposleni je dužan da poštuje propise o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu, a poslodavac je dužan da zaposlenog u potpunosti obuči za rad na opasnoj stvari i da ga upozori na sve opasnosti nestručnog rukovanja. U svakom konkretnom slučaju se ceni koliki je doprinos poslodavca, a koliki je doprinos zaposlenog nastanku štete.

PROFESIONALNA BOLEST  (PROFESIONALNO OBOLJENJE)

Povreda na radu - Profesionalna bolest

Profesionalna bolest jeste oboljenje koje nastaje kao rezultat dugotrajnog bavljenja nekom profesijom.

Da bi se jedna bolest smatrala kao profesionalna bolest, mora postojati uzročno posledična veza između posla koji se obavlja i nastanka same boleti. Pored ovoga, potreban je i vremenski duži uticaj procesa i uslova rada, tj duža izloženost štetnostima na radnom mestu.

Faktori koji mogu izazvati profesionalnu bolest mogu biti fizički faktori (temperatura, pritisak, buka, vibracije, zračenje, itd…), hemijski faktori (gasovi, pesticidi, rastvarači, metali, itd…), i biološki faktori (virusi, bakterije, gljivice, paraziti, itd…)

Pravilnikom o utvrđivanju profesionalnih bolesti utvrđene su profesionalne bolesti, radna mesta, odnosno poslovi na kojima se te bolesti pojavljuju i uslovi pod kojima se smatraju profesionalnim bolestima.

To mogu biti bolesti kao što su trovanja raznim jedinjenjima, oštećenje sluha izazvano bukom, oboljenja izazvana vibracijama, bolest zglobova ili oštećenje meniskusa kolena usled dugotrajnog opterećenja, bolesti pluća, bolesti kože, ali i razne druge bolesti.

ZAŠTITA NA RADU

Povreda na radu - Zaštita na radu

Kako bi osigurao maksimalnu sigurnost za svoje zaposlene, i kako bi smanjio rizik od povređivanja, poslodavac mora da se pridržava mera propisanih Zakonom.

Zakon o radu predviđa da zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Poslodavac je u obavezi da obezbedi uslove rada i organizuje bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu kako se ne bi dogodila povreda na radu.

Radni proces mora biti prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog. Poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi sredstvo i opremu za ličnu zaštitu na radu, a sve u skladu sa aktom o proceni rizika. Radna okolina, sredstva za rad, kao i oprema za ličnu zaštitu na radu moraju biti takvi da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog. Poslodavac je u obavezi da svakom zaposlenom pruži odgovarajuća obaveštenja u vezi sa bezbednošću i zaštiti života i zdravlja na radu.

Na poslovima na kojima postoji povećana opasnost od povređivanja, profesionalnih ili drugih oboljenja može da radi samo zaposleni koji, ispunjava posebne uslove. Uslovi za rad na ovim poslovima predviđeni su pravilnikom i zakonom, a odnose se na zdravstveno stanje, psihofizičku sposobnost i doba života zaposlenog. Zakono o bezbednosti i zdravlju na radu predviđa da je poslodavac dužan da aktom o proceni rizika, na osnovu ocene službe medicine rada, odredi posebne zdravstvene uslove koje moraju ispunjavati zaposleni na radnom mestu sa povećanim rizikom.

Zaposleni koji ima određene zdravstvene smetnje, a koje su utvrđene od strane nadležnog zdravstvenog organa, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili bi izazvali druge posledice koje bi bile opasne po njegovu okolinu. Ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao, zaposleni se smatra viškom, i može dobiti otkaz od strane poslodavca. Poslodavac je dužan da zaposlenog koji, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, privremeno nije sposoban da obavlja poslove za koje je zaključio ugovor o radu, privremeno premesti na druge odgovarajuće poslove do utvrđivanja konačne ocene radne sposobnosti zaposlenog.

Zakon o radu predviđa posebnu zaštitu omladine i kao i žene za vreme trudnoće, a sve u cilju kako uslovi rada ne bi predstavljali rizik po njihovo zdravlje. Tako zaposleni mlađi od 18 godina ne može da obavlja naročito težak rad, rad pod zemljom, vodom ili na velikoj visini, ali i na drugim poslovima predviđenim zakonom. Zaposlena žena za vreme trudnoće i zaposlena žena koja doji, ne može da radi na poslovima zahtevaju podizanje tereta, poslovima na kojima postoji štetno zračenje, velike temperature, vibracije, ali i drugim poslovima koji su štetni za njeno zdravlje ili zdravlje deteta.

Zaposleni ne može da radi prekovremeno ako bi taj rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje. Skraćeno radno vreme imaju zaposleni koji rade na poslovima sa povećanim rizikom, a to su naročito teški, naporni i za zdravlje štetni poslovi na kojima i pored primene odgovarajućih mera postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog. Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.

DUŽNOST ZAPOLSENOG

Povreda na radu - Dužnost zaposlenog

Zaposleni je dužan da se pridržava propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu. Ovo iz razloga kako ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje drugih.

Ukoliko se dedsi povreda na radu, odgovornost poslodavca će biti umanjena, ukoliko zaposleni delimično doprinese nastanku štete. Poslodavac se u potpunosti oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom zaposlenog a koju poslodavac nije mogao predvideti i čije posledice poslodavac nije mogao otkloniti ili izbeći.  

NAKNADA ZARADE U SLUČAJU POVREDE NA RADU

Naknadu zarade za slučajeve privremene sprečenosti za rad obezbeđuje poslodavac za prvih 30 dana, bilo da je u pitanju povreda na radu, povreda van rada, bolest ili profesionalna bolest.

Od 31. dana naknadu zarade obezbeđuje Republički fond za zdravstveno osiguranje ukoliko je u pitanju bolest ili povreda van rada. Ukoliko se desi povreda na radu ili profesionalna bolesti, naknadu zarade obezbediće poslodavac za sve vreme trajanja privremene sprečenosti za rad zaposlenog.

Ukoliko zaposlenom prestane radni odnos u toku korišćenja naknade zarade zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti, isplatu će obezbediti Republički fond od dana prestanka radnog odnosa osiguranika, a dužinu privremene sprečenosti za rad utvrdiće stručno-medicinski organ Republičkog fonda.

Visina naknade zarade koja se obezbeđuje bilo iz sredstava poslodavca, bilo iz sredstava obaveznog osiguranja, iznosi 100% od osnova za naknadu zarade ukoliko je privremena sprečenost nastupila jer se dogodila povreda na radu ili profesionalna bolest, a ukoliko je privremena sprečenost nastupila usled bolesti ili povrede van rada visina naknade zarade iznosi 65% od osnovice.

NAKNADA ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU

Povreda na radu - Naknada štete

Naknada štete mora biti isplaćena zaposlenom od strane poslodavca ukoliko je nastala povreda na radu ili profesionalna bolest. Šteta koju zaposleni trpi zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti može biti materijalna i nematerijalna.

Materijalna šteta predstavlja umanjenje imovine zaposlenog, ali i buduću izgubljenu dobit. Najznačajnija materijalna šteta koju zaposleni trpi jeste izgubljena zarada, ali i troškovi lečenja.

Nematerijalna šteta koja nastaje kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti ogleda se u pretrpljenim fizičkim bolovima, pretrpljenom strahu, pretrpljenim duševnim bolovima zbog umanjenja životne aktivnosti i pretrpljenim duševnim bolovima zbog naruženosti. Sud može dosuditi i naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti.

Ukoliko u toku sudskog postupka umre tužilac, njegovi naslednici nemaju pravo da potražuju novčanu naknadu za nematerijalnu štetu koju je on pretrpeo, ali ako je postupak završen i presuda postala pravosnažna pre njegove smrti, priznato potraživanje iz presude prelazi na naslednike.

Ukoliko je usled profesionalne bolesti ili povrede na radu nastupila smrt zaposlenog ili teški invaliditet, pravo na novčanu naknadu za duševne bolove imaju članovi uže porodice zaposlenog. Lice koje je poginuli izdržavao ima pravo i na naknadu materijalne štete koju trpi gubitkom izdržavanja, a ova šteta nadoknađuje se plaćanjem novčane rente. Ukoliko se okolnosti promene, sud može smanjiti ili povećati rentu.

TUŽBA ZA NAKNADU ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU

Tužba za naknadu štete prouzrokovane povredom na radu ili profesionalnom bolešću podnosi se nadležnom sudu.

Rok za podnošenje tužbe je tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu. U svakom slučaju kada protekne pet godina od kad je šteta nastala, nastupa apsolutna zastarelost.

Opšte je mesno nadležan sud na čijem području poslodavac kao tuženi ima sedište. Pored suda opšte nadležnosti nadležan je i sud na čijem je području štetna radnja izvršena, odnosno na čijem je području nastupila štetna posledica. Ako je nastupila smrt ili teška telesna povreda, pored napred navedenog nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište. U sporovima iz radnog odnosa, ako tužbu podnosi zaposleni, nadležan je i sud na čijem se području rad obavljao. Ovo sve znači da ukoliko u konkretnom slučaju postoji više sudova koji bi bili mesno nadležni, tužilac može podneti tužbu bilo kom od njih.

NAKNADA ŠTETE ZBOG POVREDE NA RADU OD FIRME U STEČAJU

Zaposlenom može da prestane radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca u slučaju da poslodavac prestane sa radom. Moguća su dva načina prestanka poslodavca – privrednog društva a to su : likvidacija, i stečaj.

U slučaju da privredno društvo ima dovoljno sredstava da pokrije sve obaveze, sprovodi se likvidacija, a u slučaju da nema sprovodi se postupak stečaja.

U slučaju otvaranja stečajnog postupka, pošto privredno društvo nema dovoljno sredstava za isplatu svih poverilaca, zaposleni ima pravo na isplatu naknade štete zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti na osnovu odluke suda koja je doneta u kalendarskoj godini u kojoj je otvoren stečajni postupak, ako je ona poslata pravosnažna pre otvaranja stečajnog postupka.

PRIJAVLJIVANJE POVREDE ZAPOSLENOG OD STRANE POSLODAVCA

Povreda na radu - Prijavljivanje povrede

Poslodavac je dužan da odmah, usmeno i u pismenoj formi, a najkasnije u roku od 24 časa, prijavi inspekciji rada, kao i MUP-u, ukoliko se dogodila smrtna, kolektivna ili teška povreda na radu, povreda na radu zbog koje zaposleni nije sposoban za rad više od tri uzastopna radna dana, kao i opasna pojava koja bi mogla da ugrozi bezbednost i zdravlje zaposlenih.

Poslodavac je dužan da, najkasnije u roku od tri uzastopna radna dana od dana saznanja, prijavi nadležnoj inspekciji rada profesionalno oboljenje.

Prijava se podnosi na odgovarajućem obrascu. Sadržina obrasca pripisana je Pravilnikom o sadržaju i načinu izdavanja obrasca izveštaja o povredi na radu i profesionalnom oboljenju

Poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi izveštaj o povredi na radu ili profesionalnom oboljenju.

Ukoliko poslodavac ne prijavi povredu na radu ili profesionalno oboljenje u propisanom roku, čini prekršaj. Kazne za pravno lice su predviđene u rasponu od 800.000,00 do 1.000.000,00 dinara, dok je kazna za direktora predviđena u rasponu od 40.000,00 do 50.000,00 dinara. Ukoliko je poslodavac preduzetnik, kazna je predviđena u rasponu od 400.000,00 do 500.000,00 dinara.

KOLEKTIVNO OSIGURANJE ZAPOSLENIH

Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu je predviđeno da je poslodavac dužan da osigura zaposlene od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Ovo je predviđeno kako bi se zaposlenima obezbedila naknada štete. Troškovi osiguranja padaju na teret poslodavca.

Osiguravajuća kuća može isplatiti iznos maksimalno do osigurane sume. Visina štete koju isplaćuje osiguranje zavisi od potpisanog ugovora sa poslodavcem i osigurane sume i isplaćuje se kao ugovorna obaveza.

Za slučaj da osiguravajuća kuća isplati osiguranu sumu, a zaposleni smatra da je iznos naknade koju mu pripada veći od isplaćene sume, može podnetu tužbu protiv poslodavca za isplatu razlike. Poslodavac odgovara za razliku između sume koja pripada zaposlenom i sume koju je zaposleni naplatio od osiguravajuće kuće.

ZAKON O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANJU

Povreda na radu - Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđa pravo na novčanu naknadu za slučaj telesnog oštećenja nastalog povredom na radu ili profesionalnom bolešću. PIO fond će isplatiti naknadu štete ukoliko telesno oštećenje iznosi najmanje 30%.

Ukoliko je povreda na radu ili profesionalna bolest kod osiguranika izazvala potpuni gubitak radne sposobnosti, osiguranik stiče pravo na invalidsku penziju pod uslovima predviđenim zakonom.

Povreda na radu je uvek dovoljna za ostvarivanje prava po osnovu socijalnog osiguranja, ali ne mora uvek biti dovoljna da bi se ostvarila naknada štete od strane poslodavca. Ako povredu na putu od kuće do posla ili obrnuto, ili na službenom putu, izazove treće lice, zaposleni će moći da ostvari prava po osnovu zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ali ne i po osnovu naknade štete od strane poslodavca, jer krivica trećeg isključuje odgovornost poslodavca.

Osiguranik koji ispunjava zakonske uslove može ostvariti svoja prava prema PIO Fondu. Ukoliko je povreda na radu ili profesionalna bolest nastala nepreduzimanjem odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, PIO Fond će zahtevati od poslodavca naknadu štete. Fond takođe ima pravo da zahteva naknadu štete od lica koje je prouzrokovalo invalidnost, telesno oštećenje ili smrt osiguranika.

POVREDA I PROFESIONALNA BOLEST VOJNIKA ILI POLICAJCA

U slučajevima da je lice koje je zadobilo povredu, zaposleno kao profesionalni vojnik u Vojsci Republike Srbije, za nastalu štetu kao poslodavac odgovara Vojska, odnosno država Republika Srbija. Vojska je dužna da obezbedi sve mere i bezbedne uslove za obavljanje vojne službe, te snosi rizik koji u vezi sa vršenjem te delatnosti može da nastane. Kada je profesionalni vojnik povređen u vršenju dužnosti, odgovornost za nastalu štetu je objektivne prirode, u smislu da vojska odnosno država snosi rizik obavljanja delatnosti.

Lice koje je zaposleno u Vojsci može dobiti i profesionalnu bolest, a koja je u vezi sa vršenjem poziva. I za štetu nastalu usled profesionalne bolesti odgovara vojska kao poslodavac.

Policijski službenik zaposlen u MUP-u za štetu nastalu povredom na radu ili prouzrokovanu profesionalnom bolešću tužbu može podneti protiv svog poslodavca, tj, Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ukoliko kod profesionalnog vojnog lica nastane potpuni gubitak sposobnosti za profesionalnu vojnu službu i kada kod policijskog službenika nastane potpuni gubitak radne sposobnosti za profesionalno vršenje policijskih poslova, ova lica stiču pravo na invalidsku penziju pod uslovima predviđenim zakonom.


Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima može Vam pomoći advokat za radno pravo.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

Promet nepokretnosti | Advokat Novi Sad

PROMET NEPOKRETNOSTI – Ugovori i prava

Nepokretnosti obično predstavljaju najvredniji deo imovine nekog lica. S toga je veoma bitno da prilikom kupovine nekretnine obezbedite maksimalni stepen sigurnosti. Sam stub procesa kupovine, predstavlja ugovor o kuporodaji, pa je veoma važno da odredbe ugovora budu takve da savesno zaštite potpisnike.

Šta je bitno da znate ukoliko prodajete ili kupujete nekretninu?

Promet nepokretnosti je složen i zaista detaljno regulisan, a u prilog tome govori i brojnost zakona u Republici Srbiji koji regulišu pitanja iz ove oblasti.

Tako odgovore na pitanja vezana za promet nepokretnosti daju : Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, Zakon o hipoteci, Zakon o porezima na imovinu, Zakon o PDV-u, Zakon o javnom beležništvu, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, Porodični zakon, ali i drugi zakoni i podzakonski propisi.

PRAVO SVOJINE NA NEPOKRETNOSTI

Da vidimo šta su sve nepokretnosti.

Nepokretnosti su :

            – Zemljište (poljoprivredno zemljište, građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište)

            – Zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i druge)

            – Drugi građevinski objekti

            – Posebni delovi zgrade (stan, poslovni prostor, garaža, garažno mesto)

Ukoliko je neko isključivi vlasnik cele nekretnine, samo on istu može otuđiti ukoliko sklopi ugovor o prometu nepokretnosti.

Na jednoj nekretnini može postojati i više suvlasnika. Udeo svakog suvlasnika je poznat i tačno izražen u razlomku ili procentu. Svaki suvlasnik može slobodno raspolagati svojim suvlasničkim delom nepokretnosti poštujući pravo preče kupovine, a koje ćemo detaljnije objasniti u nastavku teksta.

Svojina na jednoj nepokretnosti može biti i zajednička. Zajednička svojina znači da dva ili više lica imaju pravo svojine na jednoj nepokretnosti, ali su udeli neodređeni. Dakle udeli nisu opredeljeni kao kod suvlasništva. Zajedničku svojinu imaju na primer bračni drugovi koji kupe nepokretnost u toku trajanja braka od prihoda stečenih radom, a ne odluče se da izvrše deobu na taj način što će opredeliti ko ima koliki suvlasnički udeo. Kod zajedničke svojine postoji pretpostavka da su udeli jednaki, ali je ta pretpostavka oboriva.

ŠTA JE PROMET NEPOKRETNOSTI ?

Promet nepokretnosti označava svaki prenos prava svojine sa jednog vlasnika na drugog. Pravni posao kojim se vrši promet nepokretnosti može biti uz naknadu, kakav je na primer kupoprodaja, ili može biti bez naknade ukoliko se sklopi ugovor o poklonu. Moguće je izvršiti i razmenu nekretnina. Nekretnine predstavljaju i predmet nasleđivanja u ostavinskom postupku, ali to je tema drugog teksta.

Promet nepokretnosti - Šta je promet nepokretnosti?

Ukoliko se zemljište nalazi u javnoj svojini (Republike Srbije, Autonomne pokrajine, grada ili opštine), a na zemljištu postoji pravo korišćenja određenog lica, moguće je izvršiti prenos ovog prava korišćenja sa jednog nosioca na drugog, dok zemljište i dalje ostaje u javnoj svojini.

Da bi nepokretnost bila u prometu, na njoj mora postojati zasebno pravo svojine. Katastar nepokretnosti vodi evidenciju o nepokretnostima, pravima na nepokretnostima, kao i teretima. Moguće je predmet kupovine bude stan ili druga nekretnina u izgradnji, a koja još uvek nije upisana u katastar nepokretnosti, pod uslovom da postoji uredna dokumentacija investitora kao prodavca.

UGOVOR O PROMETU NEPOKRETNOSTI

Promet nepokretnosti - Ugovor o prometu nepokretnosti

Ugovor o prometu nepokretnosti obavezno se zaključuje u pisanoj formi. U praksi najčešće ugovor o prometu nepokretnosti sastavlja advokat. Kada sastavlja ugovor, advokat je dužan da vodi računa o pravima svih potpisnika, i da savesno štiti njihove interese.

Kada tekst ugovora bude konačno usaglašen tako da predstavlja volju obe ugovorne strane, potpisnici odlaze kod javnog beležnika kako bi beležnik solemnizovao ugovor. Ugovor koji nije solemnizovan od strane javnog beležnika ne proizvodi pravno dejstvo.

Pre nego što se ugovor solemnizuje, vrši se provera u registru da li je vlasnik možda prethodno već otuđio nepokretnost. Posebnu evidenciju o svim solemnizovanim ugovorima vodi Osnovni suda za nepokretnosti koje se nalaze na njegovom području. Ovim se izbegava mogućnost da vlasnik proda istu nepokretnost dva puta, tj da neko kupi nepokretnost koja je već prodata. Javni beležnik je dužan da nakon što solemnizuje ugovor o prometu nepokretnosti, isti odmah dostavi sudu koji vodi evidenciju.

UPIS U KATASTAR NEPOKRETNOSTI
( Clausula intabulandi )

Da bi katastar nepokretnosti upisao kupca kao vlasnika, nije dovoljno da postoji solemnizovan ugovor. Neophodno je da prodavac u tekstu samog ugovora, ili na posebnoj izjavi, da svoju saglasnost da katastar može da izvrši upis kupca kao vlasnika. Bez ove izričite dozvole katastar će odbiti da izvrši upis kupca kao novog vlasnika.

Ova izjava prodavca naziva se Clausula intabulandi. Razlozi da se ona izostavi iz teksta ugovora nisu slučajni, i krajnje su praktične prirode. Najčešće se ona izostavlja kada kupac u momentu zaključenja ugovora nije u celosti isplatio cenu prodavcu, već se ugovara da će je isplatiti u određenom periodu nakon potpisa ugovora. U ovim slučajevima se prodavac obavezuje da će tek po isplati kupoprodajne cene u celosti, dati dozvolu da se kupac uknjiži u katastar nepokretnosti kao vlasnik, a do tada se kupac ne može uknjižiti u katastar nepokretnosti kao vlasnik.

PRAVO PREČE KUPOVINE

Zakon o prometu nepokretnosti predviđa da je suvlasnik koji namerava da proda svoj suvlasnički deo, dužan da ga prvo ponudi ostalim suvlasnicima. Ako ima više suvlasnika koji su zainteresovani, prednost ima suvlasnik sa većim suvlasničkim delom. Ukoliko su za kupovinu zainteresovani suvlasnici koji imaju isti suvlasnički deo, prodavac može sam da odluči kome će prodati.

Ponuda za pravo preče kupovine mora biti sačinjena u pisanom obliku, i mora da sadrži podatke o nekretnini, ceni i ostalim uslovima prodaje. Ponuda se šalje preporučenom pošiljkom istovremeno svim licima koje imaju pravo preče kupovine.

Kada imalac primi ponudu dužan je da se izjasni u pisanom obliku, u roku od 15 dana od dana prijema ponude. Ukoliko se ne izjasni o ovom roku da prihvata ponudu, prodavac može nekretninu prodati trećem licu.

Ako prodavac proda nekretninu, a ne ponudi je prethodno licu koje ima pravo preče kupovine, ili proda nekretninu pod povoljnijim uslovima od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može podneti tužbu sudu. Tužba se podnosi u roku od 30 dana od dana saznanja za prodaju, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora. Tužbom se zahteva da se ugovor oglasi bez dejstva i da se nekretnina proda tužiocu pod istim uslovima.

KUPOVINA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA

Poljoprivredno zemljište jeste zemljište koje se koristi ili se može koristiti za poljoprivrednu proizvodnju, a to mogu biti njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare.

Promet nepokretnosti - Kupovina poljoprivrednog zemljišta

I kod poljoprivrednog zemljišta postoji pravo preče kupovine suvlasnika, ukoliko naravno zemljište ima suvlasnika, ali postoji i pravo preče kupovine suseda.

Ako je poljoprivredno zemljište u isključivoj svojini jednog lica, ili ukoliko suvlasnici nisu zainteresovani za kupovinu, pravo preče kupovine ima vlasnik susednog poljoprivrednog zemljišta. Vlasnik susednog zemljišta je po redosledu iza suvlasnika.

Ako ima više vlasnika susednih zemljišta koje interesuje kupovina poljoprivrednog zemljišta, prednost ima vlasnik zemljišta koje se pretežnim delom graniči sa zemljištem prodavca. Ukoliko su granične linije jednake, prednost ima vlasnik susednog zemljišta čija je površina veća.

Ponuda za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, kao i izjava kupca o prihvatanju, vrše se na način kako je gore već opisano.

SAGLASNOST SUPRUŽNIKA ZA PRODAJU

Promet nepokretnosti - Saglasnost za prodaju

Nekretnina koju su supružnici stekli od sredstava ostvarenih radom u toku trajanja bračne zajednice, predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

U Katastru nepokretnosti je moguće upisati nekretninu kao zajedničku svojinu supružnika. U ogromnom broju slučajeva nekretnine koje su kupljene u braku su upisane samo na jednog supružnika. Porodični zakon propisuje da se u ovim slučajevima smatra da je upis izvršen na oba supružnika, osim ukoliko nakon upisa nije zaključen sporazum supružnika o deobi odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika odlučio sud.

Imovina koju supružnik stekne pre sklapanja braka, ili imovina koju dobije na poklon ili u nasleđe tokom trajanja braka, predstavlja njegovu posebnu imovinu. Prilikom prodaje nepokretnosti, ukoliko prodavac poseduje ugovor kojim dokazuje da je nekretninu kupio i otplatio pre sklapanja braka, ili da je istu dobio na poklon ili u nasleđe, nije potrebna saglasnost supružnika za prodaju.

Ukoliko je nekretnina kupljena u toku braka, ili je kupljena pre braka a kredit otplaćen tokom braka, smatra se da postoji zajednička svojina supružnika. U ovom slučaju je potrebno da supružnik koji nije upisan u katastru nepokretnosti, učestvuje u postupku kupoprodaje i da da svoju pismenu saglasnost za prodaju.

UČEŠĆE SUPRUŽNIKA KUPCA

Ukoliko je kupac u braku, pretpostavka je da novac kojim se kupuje nekretnina predstavlja zajedničku imovinu supružnika. S toga u postupku kupovine potrebno učešće supružnika kupca.

Promet nepokretnosti - Učešće supružnika

Supružnici mogu da se opredele da se kupljena nekretnina u katastru nepokretnosti upiše kao zajednička svojina, ili se mogu odlučiti da se upišu kao suvlasnici čime oni faktički vrše deobu zajedničke imovine.

Ukoliko je u pitanju posebna imovini jednog supružnika, neophodno je da drugi supružnik da svoju saglasnost da se nekretnina u katastru upiše kao svojina samo prvog supružnika – kupca. Ukoliko ova saglasnost izostane, katastar će upisati zajedničku svojinu oba supružnika.

KUPOVINA NEKRETNINE U SRBIJI ZA STRANCE

Promet nepokretnosti - Kupovina nekretnine za strance

Kada je u pitanju kupovina nekretnine u Srbiji za strance, postoje izvesna ograničenja.

Ukoliko strano fizičko ili pravno lice obavlja delatnost u Republici Srbiji, ono može sticati pravo svojine na nekretninama koje su mu neophodne radi obavljanja delatnosti, ali samo pod uslovom uzajamnosti. Odgovor na pitanje da li postoji uzajamnost daje ministarstvo zaduženo za poslove pravde, a mišljenje o tome da li je konkretna nepokretnost neophodna za obavljanje delatnosti daje ministarstvo zaduženo za poslove trgovine.

Strano fizičko lice, koje ne obavlja delatnost u Republici Srbiji, može steći pravo svojine na stanu ili stambenoj zgradi, pod uslovom uzajamnosti.

Strano lice ne može sticati pravo svojine na poljoprivrednom zemljištu, sa izuzetkom državljanina države članice Evropske unije, pod uslovom da je najmanje deset godina stalno naseljen u jedinici lokalne samouprave gde se nalazi zemljište, da barem tri godine obrađuje poljoprivredno zemljište koje namerava da kupi, da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, i da ima u svojini mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način stranac može steći najviše dva hektara poljoprivrednog zemljišta, ali ne može sticati zemljište koje se nalazi u zoni od 10 km od granice Republike Srbije, i u drugim osetljivim područjima.

OBAVEZNA ISPLATA CENE PREKO RAČUNA U BANCI

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma predviđa da lice koje se bavi prodajom nepokretnosti ne sme da primi gotov novac u iznosu od 10.000,00 evra ili više. Ovo znači da ceo kupoprodajne cene u iznosu do 10.000 evra može da se isplati u kešu na ruke, a sve preko toga mora da bude isplaćeno preko računa u banci.

Ukoliko se kuporodajna cena ne isplaćuje odjednom, već u ratama, važi isto ograničenje, s tim što se u ovom slučaju ne gleda posebno svaka rata, već ukupno isplaćena suma.

ZAKLJUČENJE UGOVORA O PROMETU NEPOKRETNOSTI PREKO PUNOMOĆNIKA

Da bi neko prodao ili kupio nekretninu nije neophodno da fizički bude prisutan prilikom potpisa kupoprodajnog ugovora. Postoji mogućnost da se kupoprodaja obavi putem punomoćnika. Punomoćnik koji će umesto stranke potpisati ugovor može biti advokat, ali i neko drugo lice. U punomoćju se mora tačno navesti koja je nekretnina predmet kupoprodaje i koja su ovlašćenja punomoćnika.

Kod kupoprodaje nepokretnosti neophodno je da punomoć ispunjava posebnu formu da bi proizvodila dejstvo. Punomoć mora biti sačinjena u pismenom obliku, a potpis vlastodavca mora biti overen.

HIPOTEKA I KREDIT OD BANKE

Ukoliko kupac uzima kredit od banke za kupovinu stana ili druge nekretnine, taj kredit obavezno prati hipoteka. Hipotekoa štiti banku, i ona predstavlja vid obezbeđenja za slučaj da kupac iz nekog razloga prestane da otplaćuje kredit.

Promet nepokretnosti - Hipoteka

Da bi se upisala hipoteka na nekretninu, neophodno je da vlasnik stana da založnu izjavu. Založna izjava se sačinjava u formi javnobeležničkog zapisa. Založna izjava može da se da putem punomoćnika, a punomoć ne mora biti u formi javnobeležničkog zapisa, već je dovoljno da potpis bude overen.

Založnu izjavu daje vlasnik stana, a u momentu davanja založne izjave najčešće je vlasnik stana još uvek prodavac.

Hipoteka nije prepreka da kupac jednog dana proda stan. Hipoteka kao sredstvo obezbeđenja prati nekretninu na kojoj je upisana, i ona se može realizovati bez obzira ko je upisan kao vlasnik.

POREZ NA NEKRETNINE

POREZ NA PRENOS APSOLUTNIH PRAVA

Ukoliko se nekretnina kupuje od investitora, kupac je u obavezi da plati i PDV na kupoprodajnu cenu. U slučajevima da se ne plaća PDV-a, postoji drugi porez, a to je porez na prenos apsolutnih prava.

Nakon solemnizacije ugovora o kuporodaji, poreska uprava donosi rešenje kojim utvrđuje obavezu da se plati porez na prenos apsolutnih prava. Porez se plaća po stopi od 2,5%. Za osnovicu poreza uzima se cena iz ugovora o kupoprodaji, a ukoliko poreska uprava proceni da je u ugovoru navedena cena koja je manja od tržišne vrednosti, onda se kao osnovica uzima tržišna vrednost. Poreski obveznik po rešenju poreske uprave je prodavac, ali je praksa da se u ugovoru o kupoprodaji ugovara da porez plaća kupac. Kod ugovora o razmeni nepokretnosti, postoji porez na obe nepokretnosti koje su predmet razmene.

POREZ NA PRVU NEKRETNINU

Ukoliko kupac od 1. jula 2006. godine do dana overe ugovora o kupoprodaji nije imao u svojini, odnosno susvojini stan na teritoriji Republike Srbije, ima pravo kao kupac prvog stana na povrat PDV-a ili na oslobađanje poreza na prenos apsolutnih prava. Uslov je da je kupac punoletan, da je državljanin Republike Srbije, i da ima prebivalište na tepitoriji Republike Srbije. Na ovaj način kupac može biti dobiti povrat PDV-a odnosno dobiti oslobađanje poreza za najviše 40 kvadrata stambene površine. Za članove domaćinstva koji takođe nisu imali stan na svom imenu, može se dobiti povrat PDV-a odnosno oslobođenje poreza za još po 15 kvadrata po svakom članu.

Promet nepokretnosti - Porez na prvu kupovinu

Ukoliko stan kupuju supružnici kao zajedničku svojinu, ili kao suvlanici, a niko od njih nije imao stan na svom imenu, neće biti oslobođeni poreza svako na po 40 kvadrata, već će biti oslobođeni na 40 kvadrata ukupno, jer se pravo na oslobođenje ostvaruje se u srazmeri u odnosu na susvojinski deo koji kupuje.

—————————————————————————————————————–

Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o pitanju koje Vas zanima možete se obratiti stručnom licu, advokatu za ugovore.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

RAZVOD BRAKA – Sporazumno ili po tužbi

Brak može prestati na više načina, smrću supružnika, poništenjem i razvodom braka. Dakle supružnici koji su zaključili punovažan brak imaju samo jedan način da isti prekinu za vreme života, a to je razvod braka. Postoje dva modaliteta razvoda, pa tako on može biti sporazumni razvod braka ili se može podneti tužba za razvod braka.

Gledano kroz istoriju, institut razvoda braka postoji od kako postoji i brak, ali postojala su i vremena kada je bilo nemoguće razvesti se od supružnika. Prava mnogih starih naroda poznavala su institut razvoda braka. Rimsko pravo koje je bilo najrazvijenije u svoje vreme, svakako je dozvoljavalo razvod braka. Dolaskom srednjeg veka u Evropi je pod uticajem hrišćanke crkve postalo nemoguće razvesti brak. Jedini način na koji je brak mogao da prestane bio je nakon smrti supružnika. Zanimljivo je da su neke zemlje u Evropi kao što su Italija, Španija, Irska dozvolile razvod braka tek pred kraj dvadesetog veka.

Razvod braka - Sporazumno ili po tužbi

Danas u pravnom sistemu Republike Srbije postoje dva načina razvoda braka, a to je sporazumni razvod braka, i podnošenje tužbe za razvod braka.

Da bismo se detaljnije pozabavili pitanjem razvoda braka i drugim slučajevima prestanka braka, prethodno ćemo se dotaći samog pojma braka.

ŠTA JE BRAK?

Porodičnim zakonom brak je definisan kao uređena zajednica života žene i muškarca. Zakon takođe predviđa da se brak može zaključiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika. Brak sklapaju dva lica različitog pola davanjem izjava volje pred matičarem.

Razvod braka - Šta je brak?

Naravno, ne mogu bilo koja dva lica različitog pola da sklope brak, pa tako zakon poznaje i smetnje za sklapanje braka. Brak ne može sklopiti onaj ko je već u braku, onaj ko je nesposoban za rasuđivanje, niti onaj čija volja nije slobodna. Krvno srodstvo, tazbinsko srodstvo, i adoptivno srodstvo (srodstvo zasnovano usvojenjem) takođe su smetnja za zaključenje braka, a stepen srodstva koji predstavlja smetnju precizno je definisan zakonom. Brak ne mogu sklopiti ni staratelj i štićenik. Maloletno lice ne može sklopiti brak, ali izuzetno sud može iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka licu koje je napunilo 16 godina, ako oceni da je dostiglo potrebnu duševnu i telesnu zrelost.

Postoje smetnje koje su neotklonjive, i one koje su otklonjive. Pre nego što se pozabavimo pitanjem razvoda punovažnog braka, razmotrićemo još jednu zanimljivu temu i odgovoriti na pitanje šta se dešava ako dva lica zaključe brak, a u momentu zaključenja je postojala neka od bračnih smetnji.

NIŠTAV BRAK

Razvod braka - Ništav brak

Ništavi brakovi su oni koje su sklopila lica istog pola, zatim brakovi kod kojih ne postoji potvrdna izjava volje oba supružnika, kao i brakovi koji nisu sklopljeni pred matičarem.

Porodičnim zakonom je predviđeno da se brak sklapa radi ostvarenja zajednice života. Tako je ništav i onaj brak koji je sklopljen iz nekog drugog razloga, a ne radi ostvarenja zajednice života. Međutim ukoliko se desi da se kasnije uspostavi zajednica života, brak se neće poništiti.

Ukoliko se u vreme sklapanja braka jedan od supružnika već nalazi u braku, novi brak će biti ništav. Međutim, ukoliko u međuvremenu raniji brak prestane, novi brak se neće poništiti. Krivičnim zakonikom je dvobračnost predviđena i kao krivično delo, pa tako onom ko se već nalazi u braku i zaključi novi brak, preti novčana kazna, ili zatvor do dve godine. Istom kaznom može se kazniti i njegov novi bračni drug ako zna za tu činjenicu da mu se supružnik već nalazi u braku.

Brak koji je sklopilo lice nesposobno za razuđivanje je ništav, a ukoliko to lice u međuvremenu postane sposobno za rasuđivanje, brak je rušljiv. U tom slučaju podnosi se tužba za poništaj braka u roku od godinu dana od dana prestanka nesposobnosti za rasuđivanje, odnos u roku od godinu dana od dana pravosnažnosti sudske odluke o vraćanju poslovne sposobnosti.

Ništav je i brak koji su sklopila lica koja su u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu u onom stepenu koje predstavlja prepreku za zaključenje braka, kao i brak koji sklope staralac i štićenik

Tužbu za poništenje ništavog braka mogu podneti supružnici, javni tužilac, kao i ona lica koja imaju pravni interes da takav brak bude poništen. Ne postoji rok za podizanje tužbe, pa se tako ovakav brak može poništiti čak i nakon njegovog prestanka.

BRAK MALOLETNIKA

Ukoliko brak sklopi maloletno lice bez dozvole suda, takav brak je rušljiv, ali se on ne mora poništiti ukoliko maloletno lice napuni 16 godina i dostigne potrebnu telesnu i duševnu zrelost.

Tužbu za poništenje braka mogu podneti roditelji maloletnog supružnika, odnosno njegov staralac, ali samo do njegovog punoletstva. Sam maloletnik takođe može podneti tužbu, ali to mora učiniti u roku od godinu dana nakon sticanja punoletstva.

Ukoliko punoletno lice živi u vanbračnoj zajednici sa maloletnim licem, punoletno lice može biti osuđeno za krivično delo. Pored njega mogu biti osuđeni i roditelj, usvojilac ili staralac maloletnog lica koji je omogućio da ono živi u ovakvoj vanbračnoj zajednici, ili ga je navelo na to. Međutim ukoliko maloletnik zaključi brak, krivično gonjenje se neće preduzimati, ili će se obustaviti ukoliko je već preduzeto.

PRINUDNI BRAK I BRAK U ZABLUDI

Brakovi sklopljeni pod prinudom su rušljivi. To može biti fizička prinuda, kao što je na primer otmica, ali i psihička prinuda kao što je pretnja. Brak pod prinudom postoji kada je kod supružnika izazvan opravdan strah koji je uticao na njega da sklopi brak.

Prinudno zaključenje braka je Krivičnim zakonikom predviđeno i kao krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora od tri meseca do tri godine. Ukoliko je lice odvedeno u inostranstvo, ili navedeno da ode u inostranstvo, predviđena je kazna zatvora do dve godine.

Brakovi sklopljeni u zabludi su rušljivi. Zabluda postoji kada je supružnik sklopio brak sa jednim licem, a mislio je da sklapa sa drugim. Zabluda postoji i kada se drugi supružnik izdaje da je neko drugi, pa saopštava lažne podatke kao su na primer ime, državljanstvo, porodični status, datim rođenja, itd… Supružnik je u zabludi i kada kod drugog supružnika postoji neka bitna osobina koja je takva da on ne bi sklopio brak da je za nju znao.

Tužba za poništaj braka sklopljenog pod prinudom ili braka sklopljenog u zabludi, može biti podnešena od strane supružnika u roku od godinu dana od kad prestane prinuda prema njemu, ili od kad uoči zabludu.

SPORAZUMNI RAZVOD BRAKA

Sporazumni razvod braka

I došli smo i do teme prestanka punovažnog braka. Kao što je gore pomenuto punovažni brak prestaje razvodom, to može biti sporazumni razvod braka ili tužba za razvod braka.

Supružnici koje žele da se razvedu, a mogu da se dogovore oko bitnih pitanja, mogu nadležnom sudu podneti predlog za sporazumni  razvod braka. Ovim predlogom formalno se pokreće sudski postupak.

Predlog za sporazumni razvod braka obavezno sadrži i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine.

Ukoliko predlog za sporazumni razvod braka ne sadrži sporazum o vršenju roditeljskog prava, i sporazum o deobi zajedničke imovine sud može odbaciti predlog.

Sporazum o deobi zajedničke imovine biće unet u izreku presude. Sta sve predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova detaljno možete pročitati dalje u tekstu.

Sporazum o vršenju roditeljskog prava može biti takav gde je vršenje roditeljskog prava uređeno kao zajedničko vršenje roditeljskog prava, ili je jednom roditelju povereno samostalno vršenje roditeljskog prava. Ukoliko sud proceni da je sporazum o vršenju roditeljskog prava u najboljem interesu deteta, on se unosi u izreku presude.

Više detalja o vršenju roditeljskog prava, možete pročitati kasnije u tekstu.

Nakon što je postupak za sporazumi razvod braka pokrenut, još uvek ima prostora da se supružnici predomisle i odustanu od razvoda braka. Jedan ili oba supružnika mogu povući predlog za sporazumni razvod braka sve do pravosnažnog okončanja postupka.

Ukoliko se predlog za sporazumni razvod braka povuče, a već je doneta presuda koja još uvek nije pravosnažna, sud će utvrditi rešenjem da je presuda bez pravnog dejstva.

TUŽBA ZA RAZVOD BRAKA

Tužba za razvod braka može se podneti od strane bilo kog supružnika ako su bračni odnosi poremećeni, ili ako se ne može ostvariti zajednica života. Tužba se po pravilu podnosi ako supružnici ne mogu da se dogovore da se sprovede sporazumni razvod braka.

Tužba za razvod braka

Tužba za razvod braka može biti podnesena od strane supružnika i punomoćnika supružnika, ali punomoć mora biti overena i izdata samo radi zastupanja u bračnom sporu. Takođe punomoć mora sadržati navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe.

Tužba za razvod braka se podnosi sudu na čijem području tuženi supružnik ima prebivalište, ili ako nema prijavljeno prebivalište onda boravište. Tužba za razvod braka se može podneti i sudu na čijem su području supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.

Kada u sud stigne tužba za razvod braka, sud prvo zakazuje ročite za posredovanje koje obuhvata postupak mirenja i postupak sporazumnog okončanja postupka. Svrha mirenja je da se poremećeni odnosi razreše bez razvoda, pa ako se supružnici pomire smatraće se da je tužba za razvod braka povučena. Mirenju ne mogu prisustvovati punomoćnici, već samo supružnici lično. Ako mirenje nije uspelo sprovodi se postupak nagodbe čiji je cilj da supružnici postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine. Nagodbi prisustvuju i punomoćnici supružnika. Ako nagodba ne uspe, nastaviće se postupak po tužbi za razvod braka.

Razvod braka - Tužba

U bračnom sporu supružnici ne mogu da zaključe poravnanje, niti sud može doneti presudu na osnovu priznanja, odricanja ili zbog propuštanja.

U toku brakorazvodnog postupka, tužilac može povući podnetu tužbu za razvod braka. Ukoliko to učini pre zaključenja glavne rasprave, za povlačenje nije potreban pristanak tuženog, a nakon toga pa sve do pravosnažnog okončanja postupka, za povlačenje tužbe za razvod braka potreban je i pristanak tuženog. Ukoliko je povlačenje usledilo nakon donošenja presuda, a ista još uvek nije postala pravosnažna, sud će rešenjem utvrditi da je ista bez pravnog dejstva.

Sud obavezno u presudi odlučuje o vršenju roditeljskog prava. Ako roditelji nisu postigli sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, sud će doneti odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Ukoliko sud smatra da je to potrebno, može odlučiti o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, a može i odrediti mere zaštite od nasilja u porodici.

RAZVOD BRAKA I DECA

Kada je podneta tužba za razvod braka ili je podnet predlog za sporazumni razvod braka, u postupku se obavezno mora rešiti i pitanje daljeg vršenja roditeljskog prava nad zajedničkom decom.

Ko se smatra roditeljem deteta? Majka deteta jeste žena koja ga je rodila, a ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se njen muž. Ukoliko brak prestane smrću muža, a dete se rodi u periodu od 300 dana po prestanku braka, njen pokojni muž će se smatrati ocem deteta pod uslovom da majka nije sklopila novi brak. U ostalim slučajevima kada je dete rođeno van braka, ocem se smatra muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, ili pravosnažnom sudskom presudom. Naravno materinstvo žene koja je upisana u matičnoj knjizi rođenih, kao i očinstvo muškarca koji je upisan u matičnoj knjizi rođenih, može se osporavati u slučajevima koji su detaljno regulisani zakonom.

Razvod braka i deca

Roditeljsko pravo je izvedeno iz njihove dužnosti prema detetu. Tako roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, a što podrazumeva čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta.

Roditelji koji su u braku, koji vode zajednički život roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno.

Kada dođe do razvoda braka, gotovo uvek dolazi i do prekida zajednice života, pa se pitanje daljeg vršenja roditeljskog prava mora urediti. U slučaju sporazumnog razvoda braka, roditelji su u obavezi da uz predlog dostave i sporazum o vršenju roditeljskog prava. Ovim sporazumom se uređuje pitanje na koji način će roditelji vršiti svoje roditeljsko pravo, pa  tako i dalje može ostati zajedničko vršenje roditeljskog prava ili samostalno vršenje roditeljskog prava može biti povereno jednom roditelju.

Zajedničko vršenje roditeljskog prava podrazumeva da roditelji koji ne vode zajednički život i dalje mogu da se održe takav međusobni odnos da roditeljsko pravo vrše zajednički i međusobnim sporazumevanjem koje mora biti u najboljem interesu deteta. Sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava obavezno mora da sadrži i sporazum roditelja šta će se smatrati prebivalištem deteta.

Samostalno vršenje roditeljskog prava u brakorazvodnom postupku određuje se kada roditelji nisu zaključili sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, ili kada su zaključili takav sporazum a sud oceni da on nije u najboljem interesu deteta. Ukoliko roditelji zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava, sud će ga prihvatiti samo ako proceni da je on u najboljem interesu deteta.

Sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje (alimentacija) od strane drugog roditelja, i sporazum o načinu na koji će se održavati lični odnosi deteta sa drugim roditeljem. Ovim sporazumom vršenje roditeljskog prava se prenosi na onog roditelja kome je dete povereno, dok drugi roditelj ima pravo i dužnost da dete izdržava, da održava lične odnose sa detetom, kao i da zajednički i sporazumno sa roditeljem kome je dete povereno odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta kao što su obrazovanje, preduzimanje većih medicinskih zahvata, promena prebivališta, raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti, i slično.

Alimentacija je bitno pitanje i kada je podnet predlog za sporazumni razvoda braka i kod tužbe za razvod braka. Ukoliko se dete poverava jednom od roditelja, pitanje doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja se mora urediti. Maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje srazmerno mogućnostima roditelja najkasnije do 26. godine života. Visina alimentacije može biti određena u fiksnom mesečnom iznosu, a može se odrediti i u procentu od redovnih mesečnih primanja roditelja koji je dužan da plaća alimentaciju. Visina alimentacije se zakonski kreće u opsegu od 15 do 50 % od redovnih mesečnih primanja. Prilikom određivanja visine alimentacije sud vodi računa da ona treba da omogući najmanje takav životni standard kakav uživa i roditelj koji plaća alimentaciju.

Razvod braka - Alimentacija

Prilikom deobe imovine zajedničke imovine supružnika, stvari koje su namenjene detetu,  pripašće u isključivu svojinu supružniku kome je povereno vršenje roditeljskog prava. Ako roditelji vrše zajedničko roditeljsko prava, imaće i pravo zajedničke svojine nad ovim stvarima.

PODELA IMOVINE POSLE RAZVODA

Pitanje podele zajedničke imovine supružnika je važno i ono se rešava bilo da je podneta tužba za razvod braka ili je podnet predlog za sporazumni razvod braka.

Svaki od supružnika može imati svoju posebnu imovinu, a imovina može biti i zajednička. U postupku razvoda braka deli se zajednička imovina bračnih drugova.

Posebna imovina bračnog druga jeste sve ono što je on stekao pre sklapanja braka, kao i imovina koju je tokom trajanja braka nasledio, dobio na poklon ili stekao drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Posebnu imovinu predstavlja i ono što je supružnik stekao deobom zajedničke imovine.

Razvod braka - Podela imovine

Zajednička imovina predstavlja imovinu koju su supružnici stekli radom tokom trajanja braka. Bitna je i zajednica života, pa se tako neće smatrati zajedničkom imovinom ono što je stečeno tokom trajanja braka ako supružnici nisu živeli zajedno. Zajedničku imovinu predstavlja i imovina stečena korišćenjem prava intelektualne svojine.

Pokretne stvari koje supružnici dobiju na poklon mogu biti zajednička svojina ili svojina samo jednog supružnika, a to će zavisiti od namere poklonodavca, odnosno da li se poklon čini oboma ili samo jednom supružniku.

Firma čiji je vlasnik jedan supružnik ne predstavlja zajedničku svojinu bračnih drugova. Supružnik koji nije osnivač društva sa ograničenom odgovornošću ne može po osnovu sticanja u braku, steći pravo svojine na imovini, kao ni i upravljačka prava na privrednom društvu. Sva imovina privrednog društva je odvojena od imovine osnivača, i samim tim ne može biti predmet deobe kao zajednička imovina supružnika. Osnivački ulog koji je supružnik – osnivač uplatio, u trenutku unosa postaje vlasništvo privrednog društva. Vlasničko upravljačka prava u privrednom društvu pripadaju samo osnivaču, te drugi bračni drug ne može steći status osnivača preko uloga koji je bračni drug – osnivač uneo u društvo od zajedničke imovine. Dobit koju ostvaruje privredno društvo je rezultat poslovanja društva i ne može se smatrati zajedničkom imovinom supružnika. Isto tako prihod od učešća u dobiti u privrednom društvu koji ostvari supružnik – osnivač po osnovu unetog uloga, rezultat je poslovanja privrednog društva, a bračni drug – osnivač taj prihod stiče besteretno, pa se on ne može smatrati zajedničkom imovinom. Supružnik koji nije osnivač može prema drugom supružniku – osnivaču ostvariti jedino obligaciono pravni zahtev po osnovu svog doprinosa sticanju zajedničke imovine koja je bez njegove saglasnosti uneta kao osnivački ulog drugog supružnika u privredno društvo, ili data kao pozajmica privrednom društvu. Takođe, za uložen lični rad u privrednom društvu supružnik – osnivač dobija odgovarajuću platu, i kako je ona rezultat upravo njegovog rada, ovaj prihod predstavlja zajedničku imovinu.

Često se ranije dešavalo da supružnici u toku trajanja braka steknu nekretninu, a da ona bude upisana u Katastru nepokretnosti kao svojina samo jednog supružnika, najčešće muža. Zakon je tu jasan, i bez obzira što je upis svojine izvršen samo na jednog, smatra se da je nekretnina zajednička svojina oba supružnika, pod uslovom da oni nisu sačinili sporazum o deobi ili nije izvršena deoba sudskim putem. Od 01. jula 2018. godine obavezno je učešće oba bračna druga u postupku kupoprodaje, pa se tako prilikom kupovine nepokretnosti od zajedničkog novca, supružnici mogu opredeliti da u katastru nepokretnosti ona bude upisana kao njihova zajednička imovina, ili se supružnici mogu upisati kao suvlasnici čime oni faktički vrše podelu zajedničke imovine. Ukoliko jedan bračni drug kupuje nekretninu od novca koji predstavlja njegovu posebnu imovinu i želi da se samo on upiše kao vlasnik, potrebno je da drugi supružnik da saglasnost za ovakav upis.

Zanimljivo je pitanje statusa stana koji je jedan supružnik kupio pre braka, a kredit je otplaćen tokom trajanja braka. Ukoliko je kredit otplaćivan od sredstava ostvarenih radom bilo kog supružnika, stan će predstavljati zajedničku imovinu. Ukoliko je kredit otplaćen od sredstava ostvarenih od izdavanja tog stana u zakup, onda će stan predstavljati posebnu imovinu bračnog druga koji ga je kupio, jer stan nije stečen od prihoda ostvarenih radom u toku trajanja braka.

Ukoliko je tokom trajanja braka došlo do uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, a drugi supružnik je tom uvećanju dao svoj doprinos, onda on ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu ukoliko je uvećanje znatno, a ukoliko je uvećanje imovine neznatno, onda ima pravo na potraživanje u novcu, ali ne i da zahteva suvlasnički deo.

Kada su supružnici upisani kao suvlasnici na nekretnini, njihovi udeli su poznati, i smatra se da svaki udeo predstavlja posebnu imovinu bračnog druga. On sa svojim delom može slobodno raspolagati i za to mu ne treba saglasnost drugog supružnika. Ukoliko je nekretnina upisana kao zajednička imovina, udeo svakog od bračnih drugova nije određen.

Pretpostavka je da je udeo supružnika u zajedničkoj imovini pola-pola, ali je u sudskom postupku moguće dokazati i drugačije.

Supružnici u toku trajanja braka supružnici mogu sporazumno podeliti svoju zajedničku imovinu. Iako zakonom nije izričito regulisano da li sporazum mora ili ne mora da obuhvati celokupnu zajedničku imovinu, nesporno je da ne mora, i da supružnici mogu podeliti samo deo a da ostatak i dalje ostane u režimu zajedničke imovine.

Kada dođe do razvoda braka, supružnici takođe mogu sporazumno podeliti svoju zajedničku imovinu. Ukoliko supružnici u brakorazvodnoj parnici ne mogu da se dogovore oko podele zajedničke imovine, sud će u svakom konkretnom slučaju odrediti koliki je doprinos kog supružnika u stvaranju zajedničke imovine. Pošto sud polazi od pretpostavke da su udeli jednaki, teret dokazivanja je na supružniku koji tvrdi da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći. Prilikom odlučivanja o odnosu udela sud će ceniti visinu prihoda, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini.

Razvod braka - Sporazumna podela imovine

Prilikom deobe, stvari koje jedan supružnik koristi za ličnu upotrebu, pripašće njemu, kao i stvari koje supružnik koristi za vršenje zanata ili zanimanja.

Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od strane drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za tog drugog supružnika. Izdržavanje može trajati najduže pet godina posle razvoda braka, a izuzetno se može produžiti ako postoje naročito opravdani razlozi koji supružnika koji prima izdržavanje sprečavaju da radi.

STRANCI I RAZVOD BRAKA U SRBIJI

Brak u Republici Srbiji isključivo može razvesti sud, bilo da je u pitanju sporazumni razvod braka, bilo da je u pitanju tužba za razvod braka.

Kada strani državljanin ili naš državljanin koji živi u inostranstvu, zatraži razvod pred sudom u Republici Srbiji, postavljaju se dva pitanja. Prvo je pitanje da li će naš sud uopšte prihvatiti nadležnost u konkretnom slučaju, a ukoliko prihvati da odlučuje postavlja se drugo veoma bitno pitanje : pravo koje države će naš sud primenjivati.

Ukoliko oba bračna druga imaju državljanstvo Republike Srbije, naš sud će prihvatiti nadležnost bez obzira gde bračni drugovi imaju prebivalište.

Ukoliko je tužilac stranac, a tuženi je državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište u Republici Srbiji, naš sud je isključivo nadležan. Ukoliko pak tuženi koji je naš državljanin ima prebivalište u nekoj drugoj zemlji, postoji mogućnost da se bračni drugovi sporazumeju da spor rešava naš sud.

Ako je tužilac državljanin Republike Srbije a tuženi stranac, nadležnost našeg suda će postojati ukoliko barem jedan bračni drug ima prebivalište u Republici Srbiji, a ukoliko to nije slučaj postoji mogućnost da se bračni drugovi sporazumeju da spor rešava naš sud.

Ukoliko su oba supružnika strani državljani, naš sud će prihvatiti nadležnost u bračnom sporu ukoliko tuženi ima prebivalište u Republici Srbiji, ili ako su bračni drugovi imali poslednje prebivalište u Republici Srbiji, a tužilac ima i dalje prebivalište ili boravište u Srbiji.

Za lica koja su bez državljanstva važe isti kriterijumi kao da su naši državljani pod uslovom da imaju prebivalište u Republici Srbiji.

U sporu bračnih drugova o pravu svojine na nekretnini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, važi isključiva nadležnost našeg suda.

Kada naš sud primi tužbu za razvod braka i zasnuje nadležnost, postavlja se pitanje koje pravo će primenjivati prilikom odlučivanja.

Za razvod braka primenjuje se pravo države čiji su državljani oba bračna druga, a ukoliko oni imaju različita državljanstva primenjuju se kumulativno prava obe države. Ako se u ovom slučaju brak ne bi mogao razvesti sud će ga razvesti prema pravu Republike Srbije ako barem jedan bračni drug ima prebivalište u Srbiji, ili ako je državljanin Republike Srbije.

Za lične i imovinske odnose bračnih drugova merodavno je pravo njihovog državljanstva, a ako imaju različito državljanstvo primenjuje se pravo države u kojoj su imali poslednje zajedničko prebivalište.

Za odnose roditelja i dece  merodavno je pravo njihovog zajedničkog državljanstva, a ako nemaju zajedničko državljanstvo primenjuje se pravo države u kojoj imaju prebivalište. Ako nemaju ni zajedničko prebivalište, a bilo ko od njih je naš državljanin, primenjuje se pravo Republike Srbije.


Ovaj tekst je informativnog karaktera, i postoji mogućnost da je nakon njegovog objavljivanja došlo do promene propisa. Za detaljnije i precizne informacije o Vašim prvima može Vam pomoći advokat za razvod braka.

Advokat Novi Sad
Milan Ivetić
Decembar 2020

1 2 3